„Лудак” са стадиона Бернабеу

У Купу шампиона 1975/76. Реал Мадрид је елиминисао Динамо из Букурешта, затим Дерби Каунти (надокнадивши губитак од 4:1 из прве утакмице) и Борусију и Меншенгладбаха. Тако се у полуфиналу сусрео са Бајерном из Минхена, победником два претходна Купа шампиона.

Били су то велики дани немачког фудбала. Репрезентација је била светски првак, а у главним улогама су ту биле и неке звезде Бајерна; Мајер, Бекенбауер, Хенес, Милер...и Брајтнер, који је после играо у Реалу и то као леви спољни. Прави играч средине терена, неуморан и у нападу и у одбрани. Још две немачке екипе су биле у полуфиналу европских такмичења; Ајнтрахт у Купу победника купова, а Хамбург у купу УЕФА. Годину дана пре него што је Реал ангажовао Брајтнера, у својим редовима је већ имао Нецера, још једног од великих немачких фудбалера. Дакле, Немачка је била главна фудбалска сила.

Отуда је Бајерн импоновао. Осим тога, у четврт финалу са Борусијом на Бернабеу, гостима су поништена два гола а да нико није знао зашто, а то је у Немачкој изазвало велико незадовољство. Бајерн је стигао у Мадрид у арогантном стилу, онаквом какав је увек каректерисао овај клуб. Са својим куваром (што је у то време било сасвим необично), са леденим погледом председника Вилхелма Нојдекера, који се није ни потрудио да буде симпатичан. Уочи меча, рекао је дага стадион Бернабеу уопште није импресионирао, и да му се осветљење чини застарелим и недовољним. Бајерн се и иначе никоме није допадао, после среће са којом је победио Атлетико две године раније, као и због неправедне победе у финалу Купа шапиона предходне године против Лидса. Уопште, виђен је као клуб са великим фудбалерима, али који игра зихерашки фудбал, заснован на кажњавању противничких грешака више него на стварању сопствене игре, коју је могао да ствара са играчима које је имао, а међу којима се појавио још један феноменалан члан, млади Румениге.

Реал је у меч ушао са проблемима; Брајтнер, Пири и Веласкес су били повређени и неизвесно је било њихово учешће. Кад је на стадиону објављен састав домаћина, видело се да прве двојице нема у тиму. Бар је ту био Веласкес. Тадашњи тренер Реала, Миљан Миљанић, Немцима је супротставио ову екипу; Мигел Анхел, Сол, Бенито, Дел Боске, Камаћо, Веласкес, Нецер, Рубињан, Амансио, Сантиљана и Роберто Мартинес. На супротној страни, двоструки победник Купа шампиона је извео све најбоље што је имао; Мајер, Хансен, Шварценбек, Бекенбауер, Хорсман, Рот, Хенес, Дурбергер, Капелман, Румениге и Милер. Судио је Аустријанац Линемајер, тада сматран једним од најбољих судија на свету. Бернабеу је био препун, атмосфера победничка, у правој пролећној ноћи. Био је 31. март.

Реал је кренуо у општи напад, ношен магичним тоном великих европских фудбалских догађаја. У 12. минуту, Нецер шаље лопту до Роберта Мартинеса, који је најпре пропушта и тиме вара одбрану, а онда је стиже, сам избија испред Мајера и савладава га. Стадион се сав тресао од славља. Напади домаћина се настављају, и као да се у ваздуху осећа велика «голеада». Али у 35. минуту све стаје када се Веласкес, до тада најбољи на терену, повлачи у свлачионицу због повреде. Заменио га је Виториа. Реал наставља пун уверења, али више не тако сјајно ни опасно по гол противника. Пред само полувреме, Робетро Мартинес шутира, лопта одлази поред гола, домаћи играчи траже коренер, али то Линемајер не признаје. И док више играча Реала протестује због тога, Бајерн брзо пребацује лопту напред и за неколико секунди она је код Милера, кога је само тада пропустио да покрије Бенито, што је Немцу било двољно да изједначи резултат. У току полувремена, навијачи гунђају због лоше среће, али се љуте и на судију због недосуђеног корнера.

Све се погоршава кад у 57. минуту Роберто Мартинес разбије нос у судару са Мајером. Одлази у свлачионицу са надувеним лицем. Замењује га Гуерини. Миљанићев Реал је био створен за високе лопте за Сантиљану и Роберта Мартинеса, а без овог последњег, све се спушта за један степеник ниже. Бајерн је као зид, игра егоистичан фудбал, без ризика, и види се да је задовољан са 1:1. Реал напада и напада готово слепо, али без резултата.

Пред крај, долази до катасрофе; Сантиљану хватају за мајцу у шеснаетерцу, али Линемајер пушта да се игра настави. Експлодира увређеност. Публика је већ неко време видела да Линемајер суди против домаћина, сматра да је под утиском коментара у Немачкој после оног меча са Борусијом. Одједном, један навијач утрчава на терен и успева судији да зада страшан ударац песницом, упркос томе што Хенес покушава да га ухвати. Мајер скаче на њега, хвата га и свога га протресе. Улази полиција и одводи га. Следећег дана, фотографија «Лудака с Бернабеуа» како песницом удара судију, појавила се широм света. Била је то велика срамота за клуб. Председник Реала, Сантијаго Бернабеу, већ се доста времена опирао да се огради терен, упркос томе што су то други урадили, и што су то фудбалске власти саветовале;

«Дан кад се највијечи ставе у кавез, престаћу да идем на утамице», изјавио је.

Дведесет пет година касније, Хаиме Д. П. како се зове речени навијач, на инсистирање новинара Томаса Ронсера, посетио је редакцију листа АС, и дозволио да га фотографишу само са леђа. Тада је испричао да је у оно време имао 26 година, да је на стадион дошао се својом трудном женом, са старијим братом и снајом. Био је на горњем амфитеатру, оном за стајање. Повређен због недосуђеног пенала над Сантиљаном, рекао је својој жени да иде до тоалета, сишао доле, прескочио ниску ограду и утрчао на терен. Када га је полиција одводила, отргао им се, или су пустили да им се отме, или обоје по мало. Искрено се каје због тога; «Ово говорим свим навијачима, да оно што сам ја урадио, не може да се уради ни под каквим условима». Његов отац две године није говорио са њим због тога, а жена су је била сва постиђена. Две године није ишао на стадион.

Реал је 14. априла стигао на аеродром у Минхену где је био извређан. Сензационалистички немачки листови, 15 дана су се хранили само тим инцидентом, који је преувеличан, говорио је о навијачима који ускачу на терен, а не о само једном који је то учинио, каже да су тукли овог и онога играча Бајерна, а да је то такође чинила и шпанска полиција.

Но, овог пута су у тиму били и Пири и Барјтнер, мада не Веласкес и Роберто Мартинес. Бенито је носио веома смели сако сав на коцке, који је постао јако популаран јер је Реал (и репрезентација), увек побеђивао кад га је носио. Али било је неке стрепње и немира у клубу. Сазнаје се да Миљанић тајно преговара са Арсеналом, а такође се зна да је више играча против Миљанића. У свему, лоша атмосфера.

За Реал су играли Мигел Анхел, Сол, Бенито, Пири, Камаћо, Брајтнер, Нецер, Дел Боске, Амансио, Сантиљана и Гуерини. Бајерн игра у истом саставу као и у Мадриду. Публика звижди сваки пут кад лопту дотакну Нецер и Брајтнер, назвивају их издајницима, чланови су клуба варвара са Југа. Обојици је неугодно и играју лоше. Сантијаго Бернабеу ће се касније жалити због тога; «Играли смо са девет играча». Милер постиже по гол у сваком од полувремена. Мадриђани се жале да шкотски судија Клајв Томас, дозвољава веома грубу игру домаћина. Амансио је већ имао један жути картон кад је у 89. минуту бесно шутнуо лопту, после ко зна ког фаула који је над њим направио Хорсман. Дакле, други жути картон и искључење. Ту је и крај; 2:0.

Била је то последња утакмица Амансија у Купу шампиона, где је стекао толико славе. Неколико дана касније, УЕФА кажњава Реал са три утакмице у евро-куповима изван Мадрида. Реал је морао да игра најмање 300км далеко до свог стадиона. Наредне године ће у Валенсији примити Стал Мјелец, а у Малаги Бриж. Но, неће се квалификовати за даље такмичење. Тиме је и казна завршена, јер следеће године му је опроштене једна утамица.

Бајерн је освојио трећи узастопни пут Куп шампиона, овог пута против Сент Етјена. Реалу је остала срамота због «Лудака», забране играња, ограде а и бол што јер Амансио завршио своју славну европску каријеру једним искључењем. Зато је у мислима мадридских навијача, Бајерн заувек остао као најгори и најнесимпатичнији напријатељ Реала у Европи.

Алфредо Релањо
Превео из Ел Паис-а
Бранислав Ђорђевић