Достојанство апокрифа

Једна од главних притока поетичке реке Јовице Аћина могла би се описати и као истраживање феномена диспаратних појмова као што су стварност и њена симулација, аутентично и копирано, канонско и апокрифно. У неким од претходних књига као што су „Поетика кривотворења” и „Уништити после моје смрти” овај ток је био доминантан, док се у новој збирци, „Јеванђеље по магарцу”, он препознаје као аутентично ткање од још суптилније упредених нити двеју великих тема – путовање тј. лутање (са свом пратећом метафориком и асоцијацијама што их овај појам носи од Одисеје до Уликса) и интертекстуалност, овде репрезентована кроз однос апокрифне и канонске књижевности.

Наткриљујућа замисао збирке је да су канон, оличен у писцима на које се Аћин позива, и апокрифна верзија њихових дела, у својеврсном дослуху и уметничком сагласју у коме не мора више постојати догматска пракса искључивања једног зарад превласти другог. У таквој јеретичкој идеји не постоји однос надређеног и подређеног, победника и губитника, а такмичарски карактер уступа место благонаклоном ставу о праву на паралелно постојање стварног и фиктивног, мајстора и ученика, познатог и непознатог, допуштеног и кажњивог, скривеног и јавног итд. Уопште узев, право на „другост”, на постојање, велика је тема Аћинових спознаја које се крећу у домену гностичких списа, односно паралелних стварности и светова, углавном прокажених и непризнатих, скривених или тајних знања доступних само посвећеницима. Аћиново ослањање на апокриф и гностичка јеванђеља обједињујућа је тема целе збирке, а то се најлакше може уочити ако се збирка тумачи ретроспективно, од последње приповести која је истовремено и насловна, „Јеванђеље по магарцу”, и која се указује као једна могућа верзија гностичких јеванђеља, или ако се ствар још заоштри као апокриф постојећих апокрифа.

Апокриф је, дакле, она форма кроз коју Аћин остварује интертекстуалне везе са бројним препознатљивим делима, ауторима, али и њиховим идејним и биографским корпусом од Андрића и Сретена Марића до Бароуза, Поа, Кафке, Женеа... Једна од најупечатљивијих прича збирке, „Вино са укусом пепела”, амблематски је пример технике коју примењује Аћин. Писана као апокрифна верзија дела Зебалда или Флобера, али и као реминисценција на Рембоа, Фројда и Одисеја ова прича је истовремено и омаж и стилска вежба на задате теме. Она је интертекстуална игра и ода књижевности, прожета вишим смислом духовних веза у коме доминирају појмови еманације и епифаније присутних истовремено и као мистичко искуство и као књижевно-теоријски појам и то у свим валерима значења која претпостављају да се до спознаје долази кроз уметнички импулс и самоостварење.

Интертекстуалност се у наративу предочава поред апокрифа и као палимпсестна форма тако што се наслаге историје (и историје књижевности) наносе у финим премазима увек остављајући по један део слике непрекривеним, или пак изнова насликаним. Прича „Аутопортрет са Мртвом природом” је нешто експлицитнији пример ове технике.Разматрајући Гогенов портрет жене са позадином на којој је „пресликана” Сезанова слика „Мртва природа”, Аћин коментарише: „Неке ствари се препричавају бескрајно да бисмо наслутили њихове истинске обрисе и покушали да заборавимо њихову неизрецивост”. Није случајно апострофирано сликарство, јер је оно још једна носећа метафора Аћинове поетике, у овој збирци као да поновним причањем које није једноставно понављање већ палимпсестно наношење нових, по оригиналној рецептури сачињених боја, покушава да у једној мистичној спирали зачетој у дубинама времена у епифанијском кључу досегне висине неизрецивог.

Без икакве претенциозности да је таква замисао уопште икада била могућа, већ искључиво са бескомпромисним унутрашњим осећањем нужности приповедања, што проистиче из самог устројства света и бића, следећи оне што реч узимају за почетак света, а причу за његов неопходни предуслов опстајања, Јовица Аћин уноси у своје приче борхесовску библиотеку са разиграношћу постмодерне, не одустајући од исконске радости приповедања.