Дуговање или захвалност

Повремено људи не желе да траже од других помоћ ни онда када им је потребна или чак неопходна. Неки одбијају и ону помоћ која им треба, а нису је тражили већ су им је други самоиницијативно понудили. Зар није ирационално не примити потребну помоћ? Каква је логика таквог одбијања?

Када људе упитамо зашто не желе да им други помогну, два одговора су најчешћа. Према првима, примање помоћи је признање да је неко немоћан, а тим и неспособан. Сматрају да људи увек морају да показују и да буду јаки и самостални да се не би осрамотили као неспособни „слабићи”. Одбијањем помоћи се доказује да неко може сам, да је јак, довољно моћан и способан. Речи немоћ и помоћ јесу изведене из корена моћ. Помоћи некоме дословно значи дати додатну моћ за савладавање препреке. Немоћ је реалност, а не знак неспособности. Свачија моћ има границу иза које је немоћан, а некада и беспомоћан.

Други одбијају помоћ, јер не желе да другима остану дужни. Не желе да буду дужници који су у обавези да врате услугу и онда када им то не одговара. Да ли нас примање помоћи задужује на овај начин или нас само чини захвалнима?

Разлику захвалности и дуговања је најлакше објаснити на примеру новчане позајмице. Особа која је добила позајмицу осећа захвалност, али у чему је њен дуг? Она јесте дужна да врати новац који је позајмила – то је њен дуг – али није дужна да у некој будућој прилици она позајми новац првој особи.

Осећање захвалности је уобичајена реакција на туђе доброчинство. Она повећава вероватноћу да ће особа која је примила помоћ, свом доброчинитељу да узврати пружањем помоћи у будућности, уколико му затреба. Али овај однос није аутоматски: било би лепо да захвална особа узврати услугу, али то није обавеза, то није дужност. Као што је садржано у речи „за-хвалност” она се изражава тако што се каже: „хвала за …” уз евентуално симболично даривање.

Некада људи управо чине другима да би их увели у „емоционално дужничко ропство”. То је суштина игре „дужник” у којој неко једном учини велику услугу, а онда цео живот на то подсећа „дужника” који треба да му то стално „плаћа” чинећи му разноразне „ситне” услуге.

Људи чине другима услуге не зато што су их други натерали на то, већ зато што су то одлучили. Чак и онда када се неко одлучи да се жртвује за другог, то је његова одлука и његова одговорност, а није одговорност другог.

То што неко повремено покушава да емоционално уцењује другог, тврдећи да му други нешто „дугује” зато што је једног тренутка примио помоћ, није разлог да се помоћ одбије. Уместо да се одбије помоћ, треба одбацити уцену. Однос је здрав када се добро осећају и онај ко прима и онај ко даје помоћ.