Шта је труло у држави Данској?

Мало ко се још сећа 2000. године када је ЕУ увела санкције Аустрији због уласка у власт десничарске Партије слободе Јерга Хајдера. Санкције су имале за циљ да покажу спремност Европе да не дозволи повратак екстремизма и популизма на политичку сцену. Санкције су биле неуспешне и укинуте су годину дана касније, а Партија слободе је остала на власти. Данас би ретко ко и предложио сличне мере за земље ЕУ у којима су на власти или на њу дођу ФИДЕС Виктора Орбана, Национални фронт Марин ле Пен, Партија слободе Герта Вилдерса, „прави Финци”, индепендентистичка партија Велике Британије (УКИП), покрет Пет звездица Бепа Грила или Северна лига у Италији, норвешка антиимиграциона Партија прогреса, шведске национал-демократе итд. Можда ће ова групица деловати и као боља варијанта у односу на њихове „неумивене” варијанте попут отворених фашиста Јобика у Мађарској, Златне зоре у Грчкој или пољског НОП-а. Није нереално замислити у будућности неког високог функционера ЕУ како одаје признање некоме из Јобика „због виших европских циљева” налик прихватању украјинске Свободе Олега Тјагинбока као проевропске опције. Ми можда и не треба да идемо далеко од куће у потрази за сличним чудесним политичким трансформацијама, али то је друга прича.

Дакле, шта је то што је „труло у држави Данској”, што или одвраћа људе од изласка на биралишта или их упућује да гласају за антисистемске политичке опције? Постоји сентимент засићења конвенционалном политиком и траже се „алтернативна решења”, само је проблем у томе што су такве алтернативе историјски гледано водиле у уништење прво опозиције па онда демократије. Речима 58-годишњака из Италије који подржава Бепа Грила: „Није ми баш јасан Бепов програм, али знам да стара политичка гарда мора да оде. Сви морају да оду!”

Оваквом антисистемском сентименту је претходио дуг период смањене партиципације грађана у политици. У земљама са уходаним демократијама попут Велике Британије и Француске тренд излазности на биралишта је са 80 одсто из шездесетих пао на 60 одсто у скорије време. Излазност је још мања у државама попут наше које немају дуже, тј. вековне периоде непрекинуте демократије. Може се рећи да је данас у већини земаља Европе блок апстинената највећа појединачна политичка групација. Бројни су разлози раста политиче апстиненције: перцепција отуђености политичара од грађана, предвидљивост резултата избора, раст индивидуализма и слабљење кохезије заједнице, али и свест да у глобализованој економији промена власти не значи и промену националне политике услед смањене маневарске способности националних економија. Другим речима – могу Грци да гласају за кога хоће, али се отпуштања с посла и дуга неће решити, па што онда уопште и да гласају осим ако ће само некога да казне својим гласом! Неће помоћи ни то што Грчка рецимо има обавезно гласање или што се излазност покушава поправити увођењем електронског гласања или чак преко СМС-а.

Празан простор који је направљен неизласком на биралишта попуњен је „казненом популистичком експедицијом”. Наравно, постоје и оправдани разлози који су довели до апстиненције. Емпиријска истраживања доказују да мала излазност више погађа левичарске партије (социјалисте и либерале) због веће изражености индивидуализма (да не кажем образованости) бирача. Десно оријентисани бирачи су више окренути ка колективу и традицији тако да гласање посматрају и као вид „друштвеног ритуала” и извор осећаја обостране лојалности.

Осећај победе на „крају историје” почетком миленијума заменила је перцепција потрошености система нападнутог популистима, који у последње време подижу степен излазности мобилишући пре свега економски угрожене групе, али и оне који сматрају да су под „културно-идентитетском” претњом од стране имиграната. Закономерност је прилично лако уочити у целој Европи где популисти руше кредибилитет осиромашеног система по два основа: за лошу економију је крив страни фактор (мешање страних влада или имигранти – муслимани, Источноевропљани, Кинези, Јевреји итд) или су народ покрали „лопови”. Неретко су „криви” сви заједно. Решења популиста су тако болно предвидљива – истераћемо странце или ћемо похапсити лопове, „па ће се знати неки ред”. Када за дивно чудо ове мере не буду дале резултате, круг народних непријатеља ће се проширивати само да се не би окривила јефтина демагогија. Свака даља аналогија са европском историјом је страшна, али нажалост не и незамислива.

Избори за Европски парламент крајем овог месеца највероватније ће показати јачање популистичких антиевропских странака које постају део мејнстрима политичке сцене континента. Иако је у питању политичка платформа која је захватила центар и периферију Европе, биће интересантно видети како ће „нови” центар окренути леђа периферији чије грађане умногоме криви за лоше стање својих економија. Највећа победа тог таласа неће можда бити њихов долазак на власт, већ то да ће партије центра (било левог или десног) у страху од губитка популарности мењати своје ставове.

Члан Председништва ДС-а