Изаћи на улицу без телефона

Социолози верују да су статистике охрабрујуће и да су људима,и поред великеупотребе интернета, лични контакти и дружења важнији. Међутим, иако су дружења квантитативно у порасту, ипак где год да погледамо младе људе, без обзира на то да ли су сами или у друштву, најчешће их виђамо с телефоном у руци и са слушалицама у ушима. Интензитет комуникације је у вртоглавом порасту, али ка чему? У самом разговору више не гестикулирају рукама и немају мимику, све то ради њихов телефон, „ајпод”, „ајпед” уместо њих. Препричавање је постало једноставније уз показивање слика, са кратким коментаром уз њих. Толики је избор „смајлића” који исказују готово све нијансе емоција да је много лакше да се они додају поруци него да се нешто описује речима. Ситуације и осећања се упрошћавају заменом сличица.

Да ли модернизација комуникације уништава социјалне вештине појединаца? Све чешће видим парове у кафићима како седе једно преко пута другог и не држе се за руке, па чак и не разговарају. Држе телефоне у рукама, често показујући једно другоме слике, „твитове”, смешне форе и слично, или свако куцка за себе, потпуно занемаривши особу са којом је наводно изашао да се дружи. Границе пристојности су постале невидљиве. Постаје много важније да се све слика, и да се одмах шаље, „шерује” и поставља по профилима социјалнихмрежа, него да се о истим догодовштинама прича. Причање бледи, осим ако се под разговором не подразумева мноштво коментара испод тих слика, често врло испразне садржине. Проблем настаје када се та „виртуелна окупљања” реализују у стварности. Кратки коментари и језичке поштапалице, најчешће псовке, нису тако ефектни као у поруци или на „Фејсбук” страници. У реалности, ипак треба мало више садржине. И када настане тај тренутак неразумевања, паузе, у којој ниједна страна не зна како да је премости, одмах се посеже за телефоном, показује се нека нова сличица која је те недеље хит на интернету, па правац такве „комуникације” поново одлута у нову врсту амбиса.

Све чешћа појава је такође, фотографисање сваког нарученог јела у ресторану. Прво се слика, потом се пажљиво провлачи кроз неки фотографски филтер и одмах се поставља на „Инстаграм”, „Фејсбук” или неки други профил. Јело се већ охладило, и таман кад се настави малопређашња конверзација и узме виљушка у руку, телефон вибрира јер је већ неко написао коментар.Круг се поново отвара и тако у недоглед. Када неко улети у такав систем живљења, временом и не примећује какав је то облик задобило. У току дана је захваљујући „смартфону”, и другим средствима комуникације могуће да се са великим бројем пријатеља буде у контакту, али се исто тако губи осећај на каквом је све то прозаичном нивоу. Колико је овај феномен распрострањен сведоче симпатичне провокације, попут слогана неких кафића: „Немамо вај-фај, причајте једни са другима”, али и једног аустралијског ресторана који даје тридесет одсто попуста гостима који за време посете не користе телефоне и интернет. Међутим, чак ни ова стимулација није пронашла своје поборнике.

Ту је и најновија реклама за „Дурекс”, која својим слоганом: „Угаси се, да би се упалио”, сугерише да се људи међусобно и не примећују док су упаљени њихови електронски „пријатељи”. Оваквим порукама јавност позива на стварање новог, смелог тренда у коме ће се човек усудити да изађе на улицу без телефона и тиме пошаље ,,поруку индивидуализма”. Колико још имамо времена да тако нешто урадимо, а да притом не будемо сатерани на маргину социјалног система?

Апсолвент Филолошког факултета Универзитета у Београду