Псовање

Када у некој ситуацији кажемо да „пас лаје, а ветар носи”, тада у ствари обезвређујемо оно што је изговорила друга особа. Поређењем онога што говори особа и онога што ради пас, индиректно тврдимо да су пас и особа исто, то јест да она јесте пас. Слично одузимање вредности ономе што други људе говоре и коментаришу је у народној изреци: „Пси лају, каравани пролазе.” Тиме што на индиректном, скривеном и имплицитном нивоу комуникације другу особу изједначавамо са псом, ми поручујемо да она није човек, да је мање вредна од човека, да је пас, животиња. Тврдећи да је животиња, а не човек, ми заступамо представу о другој особи према којој је она дехуманизована, то јест рашчовечена. А управо је то главна особина осећања презира.

Псовање је примитивно и некултурно понашање које је повезано са доживљавањем и изражавањем различитих осећања. Људи псују да би изразили љутњу, бес, презир, увређеност, страх, изненађење, запрепашћење, мржњу... Родитељи деци забрањују псовање и захтевају да своја осећања изразе на прихватљив, културни начин. Упркос томе, код нас је псовање сувише присутно, а често се разуме као знак одраслости, моћи, снаге.

Реч псовање једна је од оних речи које користимо не размишљајући о самим речима, већ о ономе што оне означавају. Када обратимо пажњу како су речи настале, шта је њихов корен и које менталне слике позивају, тада можемо да се изненадимо. Зато када кажемо да нека особа псује, ми тврдимо да она ради оно што ради пас. Када кажемо да се неко мајмунише, тврдимо да се понаша као мајмун, а када тврдимо да други псује, да се понаша као пас. Зато и тврдња да нека особа псује може бити израз презира и увреда за особу којој је упућена.

Онај презир који је скривен у тврдњи да неко псује, да се не понаша као човек, то јест уљудно, већ као пас, јесте оно што називамо културни презир. Осећање презира људи осећају онда када процењују да је неко као особа, као људско биће испод неког минималног стандарда људскости коју прописује дата култура, заједница. Порука коју садржи овај облик презира је: то што си рођен као људско биће није довољно. Да би те ми прихватили као човека мораш да се придржаваш ових вредности. Ако их се не придржаваш, ти за нас ниси човек и ми те одбацујемо. И управо је у тврдњи да неко псује присутна ова тиха претња да ће дете или одрасла особа која је опсовала бити одбачена, зато што је показала да недовољно вреди.

Тако лингвистичка анализа показује да псујемо оне који псују друге, да вређамо оне који вређају друге. То не доприноси да изађемо из зачараног круга псовања.