Тешко с Русијом, а без ње се не може

Ко тебе санкцијама, ти њега гасом. У Европи, па и шире, расте нервоза због кризе у Украјини, која после почетног великог потреса још не прелази у фазу „смиривања тла”. Она је посебну димензију добила откако је председник Владимир Путин на адресе неколико лидера ЕУ послао писмо (обелодањено 10. априла) у којем, пошто претходно наводи да је Русија донедавно веома издашно помагала украјинску економију кроз „политичке” цене гаса, захтева да Кијеводмах плати свој гасни дуг од 2,2 милијарде долара и истиче да је Русија сада „принуђена” да тражи једномесечно плаћање унапред.

Ако се томе не удовољи,„Гаспром” ће, написао је још Путин, „у потпуности или делимично обуставити испоруке”. „Без сумње, ово је екстремна мера”, констатује се још у том писму и напомиње да ће то „повећати ризик од крађе гаса”, који се европским потрошачима допрема истим цевима као и украјинским.

Спор досад није решен, а занимљив део писма су и Путиновиаргументи којима доказује да је украјинска економија несолвентна избог великог трговинског дефицита који има са ЕУ (више од 10 милијарди долара), чији су лидери истовремено позвани да заједно с Русијом организују хитне консултације о овим питањима на нивоу министара економије.

У Бриселу се овим поводом страхује од репризе гасне кризе из 2009,када је у већини чланица ЕУ,директно или индиректно, пуне две недеље било поремећено снабдевање због завртања славина на гасоводу кроз Украјину,које је изазвано комерцијалним спором између„Гаспрома” и украјинског „Нафтагаса”. Тада су најгоре прошли Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија и Бугарска.

Спор је тада решен споразумом који су у Москви постигли Путин (у то време премијер) и тадашња украјинска премијерка ЈулијаТимошенко, а потом новим уговором између„Гаспрома” и „Нафтагаса”, ороченим на 10 година.

Поменута Путинова претња на снагу треба да ступи крајем овог месеца, што је главни разлог за нервозу. Поготово после нове рачунице коју је „Гаспром” доставио свом украјинском партнеру, по којој је укупан дуг чак 18,5 милијарди. До те своте стигло се стриктним тумачењем поменутог уговора из 2009, којим се украјинска страна обавезала да годишње купује 50 милијарди кубних метара гаса, било јој то потребно или не. Због смањених економских активности, њена потрошња била је далеко испод тога: 33 милијарде кубних метара 2011, 32 милијарде 2012. и само 28 милијарди 2013.

Русија досад није инсистирала на примени ове одредбе, између осталог и због њене сумњиве правне валидности – сличан уговор који је имала једна чешка компанија судски је оспорен. Али оно што је за Украјинце нова отежавајућа околност, то је руски захтев да се за испоруке плаћа унапред: да се за пуњење гасних складишта планирано за јун, уобичајену активност на крају грејне сезоне да би се обезбедила следећа, до краја мајауплати пет милијарди долара.

ЕВРОПСКА ЕНЕРГЕТСКА УНИЈА: ЕУ данас из Русије подмирује између 30 и 40 одсто својих потреба за гасом.Украјинска криза зато је била повод да се констатује како је оваквазависност превелика, па је тим поводом средином априла у Риму одржан састанак министара енергије Г-7 (која је до ове кризе била Г-8, чланица клуба била је и Русија) посвећен овом проблему. На столу је био план од 13 тачака који предвиђа већу повезаност постојеће гасне инфраструктуре, инвестиције у гасна складишта и унапређење енергетске ефикасности.

Није се залазило у детаље, јер и у овој области западне земље имају различите приоритете: Велика Британија, например, фаворизујенуклеарну енергију, док се ње Немачка званично одрекла, определивши се за обновљиве изворе енергије.

Уочи тог састанка занимљив предлог изнео је пољски премијерДоналд Туск, у ауторском тексту објављеном у „Фајненшел тајмсу”: да ЕУ, поред најављене банкарске, формира и енергетску унију, чији би главни посао било стварање једног тела које би гас куповало за свих (данас) 28 чланица. То, по Туску, не би био преседан, пошто ЕУвећ на овај начин већ купује уранијум за нуклеарне електране на својој територији. „Без обзира на то како ће се завршити украјинска криза, једна лекција већ је очигледна”, поручио је Туск,„претерана зависност од руске енергије Европу чини слабом.”

Као што нико не спори ову зависност, тако постоји и стручни консензус да су европске опције у погледу њеног умањења ограничене, јер мало тога може да се промени, поготово у догледној будућности. Једини начин да се замени руски гас јесу вишегодишње инвестиције у нову енергетску инфраструктуру. Према процени„Сенфорд Бернстина”, америчке компаније за финансијска истраживања, рачун за то био би већи од 200 милијарди долара.

Узимајући у обзир оно што је већ започето, амерички експерти закључили су да би зависност ЕУ од Русије могла да смањи на 25 одсто тек крајем ове деценије. Према истом извештају, Европа је из Русије прошле године увезла 153 милијарде кубних метара гаса. То би краткорочним мерама могло да се смањи за око 57 милијарди, али би коштало 33 милијарде долара годишње.

ЕУ је, међутим, данас много боље припремљена за евентуалну кризу него што је била 2009. У складиштима има гаса да се евентуално затварање гасовода који иду кроз Украјину не осети пуних 90 дана, али под условом да се наставе испоруке другим путевима, попут „Северног тока”, који је прорадио 2011.

Европска складишта почетком овог месеца била су попуњена 53 одсто, пошто је седам благих зима узастопно смањило потрошњу. Ове резерве су највеће од 2007.

Треба имати у виду и да, сем Путиновог наговештаја могућих проблема с Украјином, из Москве није било претњи гасним ембаргом као одговором на западне санкције (из којих је, занимљиво, изузет први човек „Гаспрома” Алексеј Милер).Санкције према осмој економији света су, наиме, двосекли мач, а такво дејство имао би и евентуални руски гасни ембарго, јер она половину својих спољнотрговинских прихода обезбеђује извозом енергената.

Немачки „Шпигл” овим поводом подсећа да је Совјетски Савез био поуздани добављач и у најхладнијим данима хладног рата: Немачка је уочи пада Берлинског зида 50 одсто својих потреба за гасом подмиривала оданде.

БУГАРСКА, НАЈСЛАБИЈА КАРИКА: Немачкој се у овој кризи приписује да је, због својих свестраних економских веза с Русијом, слаба карика у западном ланцу санкција, али Немци проблем виде на другој страни. Поменути „Шпигл” је у свом интернет издању прошле недеље објавио текст у којем се износе „растуће бриге” немачке владе да би најсиромашнија чланица ЕУ, Бугарска, могла да падне под руски утицај. Стрепње су, пише овај по тиражу највећи европски недељник (продаје се у више од милион примерака), засноване и на извештајима немачке обавештајне службе, чије анализе указују да би Москва Софију могла да искористи као своj мостобран ка ЕУ, а онда је подрива изнутра.

Бугарска је, наводи се, сто одсто зависна од енергената из Русије, а Москва директно или индиректно контролише трећину њених економских активности. Блискост са Русијом приписује се и владајућој коалицији,чији је стожер Социјалистичка партија (у којој су многи бивши комунисти и данашњи олигарси који послују с руским колегама).

Изнето је и да је „Гаспром” у тајном писму Министарству економије у Софији доставио текст појединих одредби закона о „Јужном току”, чији је нацрт непријатно изненађење за централу ЕУ у Бриселу, јер део тог гасовода који прелази преко бугарске територијередефинише као „међувезу гасне мреже”, како би се избегла примена прописа ЕУ о спречавању монопола, по којима произвођачи гаса не могу да буду и (су)власници гасовода.

РУСИЈА НЕЋЕ ЗАПАДНЕ ПАРТНЕРЕ, ОНИ ХОЋЕ РУСИЈУ: У контексту општег пораста напетости између два табора, дешавају се и сасвим парадоксалне ствари, које се не могу објаснити другачије него пропагандним ратом и својеврсним политичким покером. Путин је, тако, крајем априла изјавио да Русија, с једне стране, не види потребу да се својим санкцијама реваншира Западу, али је напоменуо и да би „могао да размотри учешће западних компанија у руској економији, укључујући и енергетски сектор”.

Западне компаније, поготово оне енергетске, које су махом америчке („Ексон мобил” и „Шеврон”), и британски мултинационалац „Бритиш петролеум” (БП) у том сектору су, партнерством с руским компанијама или куповином удела у њима, успоставиле значајно иамбициозно присуство.

Западне санкције погађају и њихове енергетске џинове: БП је тако власник 18,5 одсто удела у „Росњефту”, чији је већински власник руска држава и чији је први човек Игор Сечин, једна од најпознатијих личности у руском енергетском бизнису, на списку оних којима су ускраћују америчке визе или замрзава имовина.

Мамац руских нафтних и гасних потенцијала, поготово у још неексплоатисаним регионима, попут Сибира или Арктика, као и близина великог тржишта Азије, толико је, међутим,велики, да лидери „велике нафте”, како се колективно називају велике западне мултинационалне компаније, једноставно игноришу геостратешке интересе својих матичних држава.

Главни директор „Шела” Бен ван Беурден тако се с Путином састао у његовој резиденцији на периферији Москве 18. априла, само месец дана после анексије Крима. Како је пренела америчкаагенција „Блумберг”, Ван Беурден је руском председнику тада рекао да је његова компанија „веома рада да ојача своју позицију у Русији”. Представница„Шела” за односе с јавношћу накнадно је појаснила да стратегија блиске сарадње с Русијомније промењена због најновијих догађаја.

Шеф БП-а Боб Дадли је нешто раније, 15. априла, изнео сличан став, рекавши да нема промена у пословању с Русијом и да би компанија могла да преузме и улогу „моста између Русије и Запада”. Жељу да остане активан на руском тржишту изнео је и норвешки „Статојл”, док је „Ексон мобил” нешто дискретније предочио да не одустаје од планова да у партнерству с „Росњефтом” тражи нафту на Арктику.

АМЕРИЧКА ГАСНА КОЊИЦА: На самом почетку кризе појавиле су се вести да би Европа могла да се преоријентише на амерички гас који би „утечњен” (поступак којим се гас претвара у течност, чиме му се волумен смањује за 600 пута) био испоручиван танкерима, али показало се да би, због недостатка инфраструктуре на америчкој страни, то било изводљиво тек на крају ове деценије.

САД донедавно нису помињане као гасна сила, али оно што се у том погледу тамо догодило права је револуција. У последње три године производња угљоводоника (нафта и природни гас) тамо расте најбрже на свету и, према веродостојним проценама, Америка ће до краја ове деценије заменити Русију на трону највећег светског произвођача. Слично је и с нафтом, чија је производња од 2008. порасла 60 одсто, па се прогнозира се да ће већ за неколико година САД постати „Саудијска Америка” – највећи произвођач нафте на свету.

Овако спектакуларном успону допринело је неколико фактора: нова технологија и јединствено правно окружење. Технологија је „фрекинг” – „хидраулично ломљење” – шкриљца (подземних наслага слојевитих стена с органским материјама) тако што се, после бушења, у њега убацује вода под великим притиском како би се ослободили нафта или гас заробљени у тим слојевима.

Правни оквир је чињеница да власници земљишта у Америци имају право и на све оно што је испод њега (што теоретски сеже до самог Земљиногјезгра), дакле и на сва минерална блага. Овакав систем омогућава велику приватну иницијативу, која је допринела да се на овај начин производња гаса повећава по фантастичној стопи од 25 одсто годишње.

То је донело значајан стимуланс америчкој економији – у нафтном и гасном сектору,у којем је неколико хиљада компанија,данас је запослено око четири милиона људи. На америчкој територији има скоро четири милиона нафтних и гасних бушотина, према 1,5 милиона у остатку света.

Амерички гас и нафта троше се углавном код куће (извоз је засад ограничен на Мексико и Канаду), што значи да још нису геополитичко оружје, али би до краја деценије то могли да постану. Један танкер утечњеног гаса (чији је комерцијални назив ЛНГ) довољан је за годишњу потрошњу 60.000 домаћинстава, а стимуланс за танкерску доставу јесте минимизирање билатералних зависности, које по правилу прате гасоводе.

До пре неколико година САД нису биле помена вредан извозник нафте и гаса, да би почетком 2013. то био највећи појединачни експортни артикал земље. Предвиђа се да ће до 2020. Америка, кад је о извозу гаса реч, бити ривал Русији и Катару – с геополитичким последицама које ће сигурно бити велике.