Најзначајнији Србијанац после Другог светског рата

Матија Бећковић, песник: Наш заједнички пријатељ Милован Ђилас, казао ми је у једној прилици да је Добрица Ћосић најзначајнији Србијанац после Другог светског рата. Пошто је то казао неко позванији од мене да то каже, мени не преостаје ништа друго него да му се придружим, мада ми се чини да сам помислио, чим сам то чуо, да ћу ту реченицу цитирати ако будем у прилици као што је ова кад се опраштамо са Добрицом Ћосићем, великим епским песником српског народа и језика. Има дубоке симболике и у томе што се његова смрт поклопила са најновијом катаклизмом Србијице коју је опевао.

Милован Витезовић, писац: „Као што је први део 20. века припао Бори Станковићу, као што је средина века припала Иви Андрићу и Милошу Црњанском, тако су последње деценије 20. века међу српским романописцима припале Добрици Ћосићу. Он је до овог часа писао и био највећи живи српски писац. Дело му је импресивно, обимом и домашајима. Његови романи су најцеловитији и најуверљивији приказ свеобухватног живота Срба и њихове судбине у историји и политици друге половине 19. и целог 20. века. „Романи су велика галерија националних типова који су најчешће и пуни искази српског менталитета. Зато ко хоће да добро упозна Србе, упознаће их познавањем Ћосићевих јунака.

Драгољуб Мићуновић, функционер ДС: Својим огромним књижевни опусом и дуготрајним друштвено политичким ангажманом Добрица Ћосић је оставио неизбрисив траг у културној и политичкој историји Србије. Памтићу га као оданог пријатеља и саборца у отпору сваком облику тираније.

Владимир Кецмановић, писац: Добрица Ћосић је рапсод целокупне српске историје 20. века и непосредан сведок и актер њеног значајног дела. Двадесет и први век, у који је као сведок  закорачио, који није литерарно обрађивао и који је доживљавао као туђ, ипак је разумео боље од многих који би по крштеници требало да буду људи овог столећа. О томе сведоче његови дневнички записи и бројни есејистички текстови. О томе говори позитиван одјек који је његова реч имала у широкој јавности, али и параноидна помама с којом су политички противници дочекивали сваку његову реч. Ћосићево дело наставља да живи и после његовог одласка, и чињеница да га више неће бити међу нама допринеће да оно буде читано са мање острашћености. Онима који су Добрицу познавали, међутим, то није утеха, јер ће остати без живе речи човека који је спајао векове.

Марко Недић, књижевни критичар: Из српске књижевности и културе отишао је писац који је својим монументалним прозним делом обележио другу половину 20. и прву деценију 21. века. Значај Добрице Ћосића мора се зато првенствено сагледавати у књижевноеволутивном контексту. Политички контекст, у којем је такође сагледавано, нанео је велику штету објективном оцењивању његових романескних остварења и њиховом значају за развој српске књижевности друге половине прошлог века. Не сме се заборавити да је он, заједно са Оскаром Давичом и Антонијем Исаковићем, припадао првој продуктивној модернистичкој струји српске књижевности после Другог светског рата, да је био један од покретача модерно оријентисаног часописа Дело, у којем је потврђена снага новог књижевног израза, да се изворно залагао за демократске односе у култури и друштву. Ако ће од целокупне српске књижевности друге половине 20. века за будуће читаоце остати романи који својом садржином и интелектуалном доследношћу сведоче о духу историјске и културне епохе у којој су написани, то ће свакако бити и романи Добрице Ћосића. Мало која европска књижевност је имала тако значајног писца који је био аутентични сведок не само књижевне и културне него и читаве друштвене епохе у којој је живео и стварао.

Борис Тадић, председник НДС: Добрица Ћосић је био мислилац нашег времена и мислилац читаве епохе. У тешким временима борбе за демократију, заштиту људских права, отпора титоизму и диктатури преузео је на себе улогу критичког интелектуалца бирајући судар, а не идилу са државом. Био је то његов избор који је подразумевао прогон, увреде, претње и понижавања. У бурним политичким и интелектуалним сукобима бивао је често усамљен, а често је усамљеност била и његов избор. Колико год биле оспораване неке његове идеје, вредност Ћосићевог  дела и његов допринос развоју демократије у Србији су неспорни. Политичка активност Добрице Ћосића је пример ангажовања интелектуалца, чији задатак је да у тешким временима брани свој став, конфронтира се неправди и сили и каже којим путем даље.  Таква врста друштвене одговорности и интелектуалног ангажмана, нажалост, данас недостаје. Не само у Србији. У заједничкој борби за основне принципе демократије и људске слободе Добрица Ћосић и мој отац изградили су најближе пријатељство. Имао сам  привилигију да одрастем уз њихове разговоре, а моји разговори са њим су били непроцењиви и онда када ме је оштро критиковао и када се нисмо слагали. 

Живадин Митровић, новинар: Вест о смрти великог писца веома ме ожалостила. Догодила се, у невреме, кад је земљу притисла велика несрећа што тугу додатно појачава. Био је велики хроничар несрећа које су задесиле овај народ у 20. веку, а то је надахнуто уобличио у својим делима, нарочито у тротомном роману „Време смрти”. Ратник, народни посланик, дисидент, писац, председник СР Југославије, човек и мислилац свога доба. Упознао сам га као студент у мом селу, удаљеном једва десетак километара од Велике Дренове. Сретали смо се после тога у различитим приликама. Најдуже у Паризу, док је боравио скупљајући грађу за последње трокњижје „Верник”, „Грешник”, „Отпадник”. У завичају смо се поново сретали, ретко је долазио, два или три пута током деведесетих. Тада је, готово сликарски, описивао догађаје с краја 1941. године. Са жаљењем се присећам нашег договора да ја возим кроз Србију преко Младеновца и Крагујевца до Велике Дренове, а он да прича. Његов отпор према микрофону учинио је да на тај пут не одемо. Урадио је и написао много, својим делом и чињењем обележио је другу половину двадесетог века. Надам се да ће и завичај умети да му се одужи.

Латинка Перовић, историчар: Добрица Ћосић спада у људе који су обележили историју Србије у другој половини 20. века и као писац и као национални идеолог. У обе улоге имао је велики утицај. Био је личност у средишту интелектуалних струјања. Повезивао је групе окупљених 1945. око листа „Млади борац”, чији је био уредник, а из којег су изашли многи уметници, научници, људи од огромног утицаја на јавни живот, са групом која се 60-их година створила око часописа „Праксис”. Ћосић спада у људе који су најдуже писали у српском језику. Прве радове објавио је 1939. у средњошколским листовима у унутрашњости. Много је противречних ствари у тако дугом животу и писању, и смрт није тренутак да се та питања отворе. Верујем да ће она бити осветљена у проучавању његовог живота и његовог писаног дела.

Триво Инђић, социолог: У људском веку Добрице Ћосића сабрано је читаво једно столеће српске историје, политике и културе, у коме је као писац, немирни савременик и мислилац радио, ратовао и сагорео у том залету за остварењем виших циљева слободе, истине и људскости онако интензивно као што су то пре њега чинили Светозар Марковић, Скерлић, Димитрије Митриновић, војвода Мишић и толики други. Није он био само сведок успона и падова свога времена, у чијим се историјским романима утемељује модерни идентитет српског народа, већ опасан противник, превратник и метежник сваког оног поретка који се у Србији (а и у његовој Југославији) желео да наметне средствима и циљевима туђих поретку слободе. Проказивао је тиранију, леву или десну, једноумље и сваку опресију у име лепше будућности, где му је противник био и Јосип Броз, некадашњи врховни командант из партизанских времена другог светског рата. Учинио је за свој народ све што је требало, па и више него што то можемо данас сагледати, а у томе су га пратили не само његови бројни саборци, у луку од хиландарских келија до радикалних левичара Праксис групе, већ и лажи и клетве дежурних плаћеника антисрпских интереса. Имао је карактера и зато имао и противника. Ширио је доброту и трпељивост око себе, памет и људскост, свестан и својих заблуда и сумњи у оно што је радио, али никад није избегао да у свом народу препозна оно што га чини великим, као и оно што га води у зла и странпутице.

Ђорђије Вуковић, професор: Ћосић се целога живота заузимао за ствари које је сматрао битним и притом наилазио на отпоре који су његовим уверењима давали посебни значај. Његова уверења била су хуманистичка и родољубива, и увек су се дотицала основних питања нашег друштвеног и националног живота. Његови романи се у већем или мањем степену укрштају са његовим идеолошким ставовима и дају нам увид у многа питања којима се Ћосић бавио. Као романописац он је показао Србију која је водила идеолошке борбе и увек се суочавала са питањима свог опстанка.

Јагош Ђуретић, издавач: Иако је Добрица Ћосић умро у 93. години, и иако сам знао да је често побољевао последњих година, вест о његовој смрти сам примио не само с великом тугом, него и с великим изненађењем. Упорно одупирање сваковрсним препрекама и притисцима, разним видовима неслободе, неистине, неправде, моралног пропадања, неједнакости међу људима и народима, помишљам, можда је најупадљивија константа у животним борбама Добрице Ћосића. О томе сведоче његова дела непролазне вредности и његова пребогата животна биографија као и многи његови саборци и пријатељи на том путу препуном искушења. Нико није, као Добрица Ћосић, познавао како Србија дише и зашто тако дише. Стога се његове књиге налазе у свим српским домовима као обавезно „штиво” које генерације међусобно наслеђују и преузимају. Читав народ је његов верни читалац, па није ни чудо што се људи с њим идентификују, доживљавајући га као свој говорни орган, без обзира што му је често сипао у лице и веома горке истине. Једино је из те идентификације могуће разумети неспорну истину да је Добрица Ћосић био, у политичком и културолошком смислу, најутицајнија личност друге половине 20. века, па и до саме његове смрти. За многе људе са домаће и стране политичке и културне сцене био је човек чије се мишљење мора чути, и од ког се евентуално мора прибавити подршка пре лансирања било каквог свог програма.

М. Ђ. – М. С.

----------------------------------------------

Саучешће председника Николића

Председник Републике Србије, Томислав Николић упутио је телеграм саучешћа породици Добрице Ћосића.

У телеграму председника Николића се наводи:

„Драга наша Ана,

Ваша породица остала је без љубави и подршке оца и деде, српска књижевност без једног од својих симбола двадесетог века, а свако од нас без мислиоца чија критичка реч се уважавала и чула.

Сву Вашу тугу искрено деле са Вама,

Томислав и Драгица Николић са породицом.”