Песма као лек за непогоду

Обреновчанин Немања Матић, спортски коментатор РТС-а, не може да се сети ког дана је изашао из родног града нити када су му хеликоптером евакуисане мајка и сестра. Са оцем који је остао у поплављеном граду одржава везу „комуникацијским ланцем” у коме учествује десетак људи – спасиоци на терену, колеге новинари, радио-аматера, али и преко „Фејсбука”. Његова кућа у насељу Гај, удаљеном око 300 метара од обале Саве, поплављена је у приземном делу у потпуности.

У разговору за наш лист, Матић истиче да су сви из његовог круга рођака, пријатеља, познаника, комшија – добро. Управо мислећи на њих непрестано, док су неки попут његовог оца и даље у угроженом подручју, Матић је написао песму и поставио је на друштвену мрежу „Фејсбук”.

За кратко време стихови песме „Памтиш ли наш град?” преузети су и подељени (шеровани) неколико стотина пута. На „Фејсбуку” се чак јавила и једна девојка која је пожелела да песму преведе на енглески и грчки језик како би и странци могли да, кроз емотивне стихове, схвате шта се дешавало у Србији претходних дана. У више стотина коментара на Матићевом профилу стижу поруке да људи плачу док читају песму, али и да их храбри оно што је Немања написао.

– Не бих да ово има звук патетике, али стихови су настали у даху за три минута. Верујте, ни данас не знам који је датум, дан. Од када је непогода почела непрестано сам у контакту са Обреновчанима преко мобилног, фиксног телефона, на интернету. Имам пријатеље и комшије међу спасиоцима и полицајцима, редовно ме зову и колеге новинари. Једни да виде како сам, други да питају да ли нешто треба, пруже подршку. Друге сам ја контактирао да бих остао у вези са оцем. У једном тренутку сам схватио да свима причам исто. Појавиле су се слике и у тих неколико минута „паузе” настала је песма – каже наш колега који се осим спортског новинарства бави и писањем поезије.

Матић додаје да претходне дане доживљава као дане помућене свести. Док је напуштао Обреновац, сцене потопљеног града преточио је у стихове. А и током разговора за наш лист, стално су му навирала сећања.

– Ако је град уништен, мораћемо да га средимо. Зато сам се сетио свог првог тренинга или смешних фризура на фотографијама из основне школе, без којих су многи сада остали, јер их је вода уништила – прича наш саговорник. 

Матић је песму завршио оптимистично. Немања каже да иако има огромну подршку колега са Јавног сервиса, наставља да ради управо да би одагнао мисли од катастрофе. Покушава и да размишља о томе да следи велики посао сређивања Обреновца. Нада се да ће дан повратка у родни град доћи што пре.

– Покушао сам да одем у Обреновац, али не дозвољавају да цивили уђу у град. Верујте да једва чекам да се вратим – искрен је најмлађи спортски коментатор РТС-а.  

А. Ц.

----------------------------------------------

Памтиш ли наш град?

* Свим драгим Обреновчанима

Памтиш ли наш град?
Памтиш ли топли мај?
Кад све процвета на Ројковцу
и кад озелени Гај?

Памтиш ли кад дођу ласте
и неке ретке птице,
у наше Бело поље,
доле код Потковице?

Памтиш ли центар града?
Конак, библиотеку?
Памтиш ли када си први пут,
спустио чамац на реку?

Памтиш ли мирис трешње... Багрема?
Памтиш ли мирну Саву што дрема,
и ћути као огледало чиста?
Памтиш ли купача триста
на Забрану?

Памтиш ли Забрежје?
Аласе што буде зору
и бацају беле, плетене мреже,
тихо и нечујно, као на мору?

Памтиш ли воћке свеже,Ратарске,
и први снег у Ројковцу што стеже
и леди дах?
И пензионере што у касну јесен бацају балоте,
и играју шах.
Памтиш ли кад се на долми
расцвета маслачак
као светлуцави прах?

Памтиш ли стадион?
Када је Раба ушла у прву лигу?
Памтиш ли веселе електранце у Мигу?
Професоре што су предавали и нашим очевима,
Сећаш ли се кад поделе кечеве свима,
па ћуте?
Кад ништа не знаш, они се љуте,
па ти се смеју.

Памтиш ли Ушће, Ратаре, Скелу
и људе што на пољу сеју?
Памтиш ли Младост, пецање, канале?
Када смо ловили Кедере мале
што у води светлуцају
као олова траг?
Сети се '81. када се први пут излило?
Кад нам је све однео враг!

Сети се када се градио Сточњак,
школа Јовановић Змај?
Кад су се подигле Тополице
и изградио Гај?

Памтиш ли хотел, малу матуру?
Памтиш ли своју смешну фризуру?
Памтиш ли Базен и Дом културе?
Памтиш ли часове фискултуре?

Памтиш ли кајак-кану шупу?
Победу Искре у градском купу?
Памтиш ли Тентову балет трупу
и фолклораше?
Памтиш ли другове, комшије наше?

Памтиш ли наш град?

Осамнаесте рођендане?
Градске бирцузе и кафане?
И летњу кишу топлу ко суза
што ретко кане?
Та киша пада јако – али и брзо стане!

Памтиш ли летње базене,
када сезона крене?
Па сваки дан на истом месту сви...
Знам да си барем једном,
са нама био и ти!
Памтиш ли цевку? Бању?
И људе који су тамо од априла,
ноћу и дању ?

Памтиш ли наш град?

Купање на понтону?
Градску пешачку зону?
И оне без бонтона – и оне по бонтону ?

Сети се првог тренинга,
што нам је држао Арса!
Сети се Пчелице, Пивнице,
Саше, Тренда и Марса...
Основних школа, запрежних кола,
која по некад прођу кроз град...

Сети се кукања на Електране
које нас трују и шире смрад!
Сети се депоније пепела, шљаке...
Што често зна да мучи сељаке.
Великих димњака доле на Сави?
А ко ће сада струју да прави?

Насеља Сава, под којим спава
велика река, изворница.
Не можеш руком да је задржиш,
пред њом одлетиш као птица.

Њено је корито чудног соја
и она неће увек да ћути,
Кад не знаш каква је судбина твоја,
немој на реку да се љутиш.

Ниси ти крив – није ни она,
природи нико не мења ћуд.
Сада се спреми, посао чека,
обнова, мука, жеља и труд!

Само се сети нашег града
и немој горке сузе лити.
опет ће наш драги Обреновац
Прелепа варош бити.