Предлог новинарима којима недостаје тема

„Тему, дајте ми тему!” – наводно је узвикнуо један писац, обећавајући да ће створити ремек-дело ако му неко помогне да пронађе тему.

Сличан вапај као да чујем, на сав глас, и од наших новинара. Читајући, гледајући и слушајући свакодневне медијске приповести о неважним и често бизарним збивањима и њиховим носиоцима, закључујем да многи од наших новинара не знају чиме би испунили додељен им простор и време. У супротном, не би толико енергије, а нарочито на телевизији, посветили особама и учинцима који у нормалним околностима не би заслужили ни минимум пажње. Жалосно је видети од каквих се све сподоба праве јунаци дана: шунд певачице, лажни бизнисмени, порески дужници, силеџије и криминалци доминирају насловним странама и емисијама у ударним терминима! Један од њих, доказани криминалац и особа коју чека још један одлазак на вишегодишњу робију по правоснажној пресуди, недавно је добио право да буде водитељ и уредник двочасовне емисије на телевизији с националном фреквенцијом... У делу штампе имали смо све до ових поплава дневне детаљне извештаје с фотографијама о проводу тог полусвета по београдским сплавовима и клубовима за новац који свакако није зарађен поштеним знојем. Мој колега, старији професор, има обичај да каже да је штета што је због таквог новинског штива морала бити посечена нека јелка на Тари или Златибору, пошто се папир и даље прави од дрвета...

Такве бизарне приче о бизарним догађајима заузимају простор који би у нормалним условима морао бити посвећен јунацима рада (а не трошења) и онима који се за своју позицију на друштвеној лествици боре знојем, знањем, искуством, хуманим гестовима, родољубљем и оданошћу истинским идеалима.

Нисам новинар, али знам да наше журналистичке асоцијације (ако се не варам, укупно их је четири) имају заједнички професионални кодекс у коме пише да ће се медијски ресурси упрегнути у службу неспорних друштвених циљева, а не личних интереса овог опасног друштвеног слоја са моралне маргине. Не видим, нажалост, да су новинарска удружења довољно гласна у осуди неких феномена и процеса у српској медијској сфери. Напротив, приметно је да неке медијске штеточине, поред тога што се тетоше у погледу пореских и других обавеза, наилазе и на видну подршку с инстанци одакле не би смеле да се подупиру...

У жељи да не останем само на општим оценама, даћу и један конкретан пример, заправо, предлог новинарима којима недостаје тема.

Недавно сам сазнала да ту око нас, тачније у Новом Саду, живи и ради студент који је објавио четрнаест научних радова у озбиљним публикацијама које су категорисане од стране надлежног министарства. Његово име је Слободан Вулетић, а запослен је као професор разредне наставе у новосадској основној школи „Коста Трифковић”. Тај млади човек кога не познајем, али сам од његових професора сазнала ове податке и уверила се у њихову тачност, докторанд је на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета. Ради и студира, уписавши се међу научнике знатнијим доприносом од многих професора српских универзитета. Али о његовим радовима, објављеним у озбиљним часописима, и резултатима у школи у којој је запослен, не знају ни Вулетићеви суграђани, а камоли шира јавност... А и како би, кад су странице многих новина заузеле старлете, певачице, фудбалери, политичари које нико не сме да упита за исход њихових ранијих обећања, пророчице, астролози, врачаре и бројни јунаци из подземља. Шаренолико друштво које би, кад би било више реда у професионалним удружењима и регулаторним телима, требало склонити из видног поља, макар из еколошких разлога.

Доцент Факултета за пословне студије, Београд.