Водостај је државна тајна

Издавачка кућа „Танеси” објавила је нову песничку књигу Симона Симоновића (1946), под насловом „Турско гробље”. Симоновић је аутор збирки: „Прибој” (1971), „Градски живот” (1977), „Упутства за преврат” (1980), „Изјаве” (1984), „Мајчино млеко” (1989), „Снови на окупу” (1993), „Несанице” (1995), „Из окружења” (1999), „Љубавне и јуначке” (2004), „Педесет две одјаве” (2008). Самостална вредност књиге „Турско гробље”, каже у поговору Богдан А. Поповић, тешко може бити доведена у питање, али је, исто тако, очигледно да у целокупном, изванредно организованом, Симоновићевом песничком опусу – игра одлучујућу улогу.

После књиге „Коначна верзија”, чинило се да сте заокружили свој песнички опус и подвукли црту. Није било тако?

„Коначна верзија” је избор песама које сам објавио од 1968. до 2008. Неке од њих сам незнатно „променио” и дао им коначну верзију. Распоредио сам их у три хронолошки поређана циклуса. То су читаоци и критичари препознали. Позваћу се на Богдана А. Поповића: „На трагу дугорочно заданих поетичких начела и идеја, и у сасвим одређеном значењу речи, збирка ’Турско гробље’ је верзија Симоновићевог певања ’коначнија’ од неопозиве ’Коначне верзије’. Она затвара велику кружницу његове поезије не наговештавајући место где би се могла отворити...”  

Ваша поезија је урбана, али ви град доживљавате као место у којем се „труне брже него другде”. Живите, ипак, у граду?

Рођен сам у Врању, наставио да живим у Београду, рекао бих сасвим природно. Кад размислим, од мојих песама могла би се саставити мања збирка песама о болницама. Нису трамваји, сплавови, ноћни проводи главна обележја града, већ претрпане клинике. У „Турском гробљу” објавио сам две песме: „Место рођења” и „Место рођења, мало друкчије”. „Чему, иначе, служе градови: један да се / У њему родиш, други да у њему умреш”.

Могу ли љубав, породица, пријатељи, да помогну градском човеку да преживи сурову свакодневицу?

Они једино могу да помогну. Нажалост, све теже и мање. И њима је потребна (моја, наша) помоћ. Сурова свакодневица почела је с највећим злом, с економским санкцијама Србији. Горе су од бомбардовања. Не само што су тзв. западни савезници разорили привреду Србије, већ су у име хришћанства озаконили ликвидације људи, грабеж, шверц, пљачку, криминал...

У једној од песама љубав и смрт мењају своја места. С годинама, смрт нам постаје „најближа рођака”?

У песми „Преко, прече...” смрт је моја „најближа рођака”. Чим заспим, чујем је како дише и не мора да ми каже: „Наоколо ближе”.

Књига „Турско гробље” занимљиво је компонована, циклуси су распоређени у симетричној формули: 1 – 9 – 7 – 9 – 1. Какву шифру крије овакав распоред?

У мојим књигама, сем прве, песме су поређане хронолошки с датумима настанка или без њих. Затварајући кружницу своје поезије суочио сам се с питањем како да саставим књигу од двадесет седам песама, сачуваних у последњих пет година. Вратио сам се на прву књигу „Прибој”. И она има двадесет и седам песама, подељених у три циклуса. „Турско гробље” има пролошку и епилошку песму. Јавила су се два круга, од по седам песама. Први, у коме сам суочен с историјским и друштвеним безизлазом, и други, о љубави и смрти, о мајци и оцу, који су већ дуго с оне стране добра и зла. Тако је настао средишњи циклус од девет песама, у коме је и песма „Све у шеснаест” чији је последњи стих: „Путуј игумане, за обдукциони сто не брини”.

У насловној песми кажете да је турско гробље – цео ваш свет, с малим изузецима. Ко је све поред вас пролазио као поред „турског гробља”?

Као што „Прибој” почиње Вуковим „Речником” у коме је „прибојна води место где готово свагда има ветра, те прибија уз крај”, тако се и „Турско гробље” отвара народном пословицом: „Пролази као мимо турско гробље. Неће ни да погледа на”… Ко није прошао поред мене и ко неће проћи кao мимо...? Зар није и поезија турско гробље?

У уводној песми се опет жалите да нисте досегли ни исток, ни запад, ни север, ни југ. И пре краја, „потучени сте до ногу”?

Док сам решавао нерешиву загонетку, „чешће згранут, ретко безбрижан”, све су ми стране света остале недостижне.

У песми „Прогноза”, стварна хладноћа претвара се у метафизичку – очеву зиму. Која је студен опаснија?

Присећам се сам песме „Још један покушај да се доскочи хладноћи” из 1977. О њој је Милица Николић написала есеј. То је песма о мом оцу који се одувек, сваке године, почетком августа, спремао за наредну зиму. Да не кажем за смрт. У песми „Прогноза” зима ме затиче неспремног. Опаснија је она која се преноси с колена на колено. „Очева је зима у мени, не годишње доба”.

Наши политичари, кажете, издају саопштења, с њима и државне границе. Шта очекујете од нове власти?

Чудесан је глагол издати. Глаголима сам био заокупљен у „Градском животу”. На крају једне песме „Подметнуо сам/ Лоше вести, покварио/ Слику, свукао се празан,/ После дужег размишљања/ Издаозаједничко/ Саопштење”. У „Турском гробљу” „представници мога народа... Обилазе европске престонице, издају / Саопштења, с њима и границе моје државе”. И границе нису више што су биле. Једино ме није издао глас. Прекасно је да било шта очекујем од нове власти. Моја очекивања нестала су после јуна 1968. Моја је побуна окончана, угушена. Две године касније проглашен сам унутрашњим непријатељем и праћен као левичар, анархиста... И тако већ одавно.

----------------------------------------------

Песме о неправди

У Србији поплаве, кажете у једној песми, а водостај река – државна тајна?

Песму „Народна” написао сам јула 2009. Хвала вам што сте је издвојили. У свим мојим књигама има песама о неправди. Најбоље би било да се, уз разговор, објави ова кратка песма. Ризикујем невољно да је „скратим”: „Још нису отишли они што су нас у црно/ Завили, а нагрнули су ови, алавији,/ Са списковима (гле!) преосталих иметака,/ И с благајницима, плаћеним (зар?) на руке. Како год да се изаберу, све је њихово, равно, ’без Косова поља’, и пре него што сване ’укњижиће срезове, покрајину/ И пељешену Србију’. На послетку су ’дугови до гуше,/ Надолазе реке, водостај је државна тајна.”

Зоран Радисављевић