Не сасвим олимпијски

Сусрет Буша и Путина, у летњиковцу Бушових у држави Мејн (САД), протекао је олимпијски. Тријумф двојице изражен је чином учешћа, што је већ по себи учинило неважним "чије су медаље".
Самит који "није био самит" завршен је победом "личног пријатељства" двојице протагониста, иначе увелико антагонистичке политике Вашингтона и Кремља.

Њихова срдачност, показана пред фотографима, деловала је скоро дирљиво. Истеривала је сузе радоснице шефовима протокола, али утеравши у велику неприлику штампу – која је, с хладном крпом на челу, на брзину моралa да срочи шта је заправо то чему присуствује.

"Лобстер (јастог) самит!", снашли су се несаломиви медији. Догађај без догађаја. Збивање, лишено до те мере резултата да нема друге, осим да оде у архиву, уписано под именом једног послуженог јела.

Из Америке, где медаље нису биле важне, Путин је пошао у Гватемалу, где је једну на сваки начин требало освојити. Реч је о зимским олимпијским играма 2014. Заседајући у Гватемала-граду, Међународни олимпијски комитет и Жак Рог, поверили су пре две ноћи гостопримство организатора игара Сочију, претпоставивши понуду Руса условима Аустрије и Јужне Кореје.

Олимпијада у Сочију (скијалиште Краснаја пољана, на обронцима Кавказа, близу границе с Абхазијом) је поен. Русија први пут добија "игре", мада су Москви једанпут поверене летње (XXII, 1980), али под кровом СССР. Добитак за Сочи и залеђе места у којем је резиденција шефа државе је немерљив. Чак и материјални. Током седам година, у "пројекат Сочи" инвестираће се петнаест милијарди долара. Новац од скупог петролеја дотиче потоцима и тако се и троши. Путеви, железница, електране за снабдевање региона струјом, хотели, спортски терени – све се то гради "с првог камена" и ново, уобличено да послужи сврси, произведе утисак и засени.

Али, 2014. није само руски спортски, предузетнички и економски пројекат. Борба за Сочи су (можда и пре другог) Путинове игре. Нешто замишљено да подсећа на "творца Русије, усправљене после посрнућа". Тај процес "овековечења" Путина и "путинизма" увелико је у току, подстакнут предстојећим изборима. Агитпроп Кремља (пропагандна машина политиколога Павловског) говори о Путину "оцу нације" који, предлажући народу председника-наследника на функцији, ипак остаје ту, опскрбљен са довољно политичке моћи да може интервенисати – у случају да изабраник покуша да одступи с линије "путинизма". Значи, и после Путина Путин.

Код куће, шеф Русије је заложио у пројекат много личног угледа, подижући тиме опасно високо и ниво ризика, у случају да "подухват Сочи" неким случајем није успео. "Рачунамо да ће конкуренција у Гватемали бити поштена...", упозорио је шеф Кремља.

Десант батаљона пропагандиста у "зони 10", како је назван заштићени центар Гватемале, из којег је армија полиције пажљиво почистила и последњег сиромаха из сламова наоколо, имало је да осигура да конкуренција "буде поштена". У оазу усред немаштине искрцано је све сјајно што се може новцем платити, и смештено под кров "Руске куће", с министрима, уметницима и спортистима, приспелим да бране националну понуду.

Путин је иступио као "почасни капитен". Од Жака Рога, "капитену" је поласкано да "дубоко разуме" смисао догађаја, што је на крају потврђено и одлуком Комитета.

Има, међутим, неког који руску Гватемалу није разумео у Москви – покушавши (минулог уторка) протест против гостопримства олимпијади у Сочију. Различити су мотиви ове скромне демонстрације педесетак људи, уплашених да ће "генерални ремонт" краја уништити њихов обичан, али драг грађански спокој. На Тријумфалној плошчади, несагласни су чак били незапажени – док се, као с неба непогода, није на њих обрушила полиција, неколицину ухапсивши и разјуривши остале. Зашто? Извесни Изоткин, извукао је и навукао на лице гумену маску – с ликом Путина.