Укинути мораторијум на градњу нуклеарки

Катастрофа која је задесила Србију ових дана, изливање река, пре свега Саве и Колубаре, уз велике људске жртве и огромне материјалне штете, покренула је невероватну снагу готово свих наших људи да помогну и спасу оно што је уништено овом природном несрећом.

Од свих важних угрожених индустријских објеката по значају се издвајају енергетски гиганти ТЕ „Никола Тесла” и „Костолац”. Борба за њихову безбедност ових дана представља приоритет свих приоритета. Заједно са хидроелектранама „Ђердап” 1 и 2, то су најважнији енергетски објекти и од њиховог рада зависи такорећи цела српска привреда.Може се рећи да су ти објекти услов нашег опстанка и нормалног живота уопште.

Свако од нас треба да пружи свој допринос у овом веома важном тренутку за Србију, тако да и моје размишљање следи из посла и струке у којој сам више од 40 година, а то је нуклеарна технологија. Моји истомишљеници, који годинама подржавају нуклеарне електране, указују да и о тој врсти енергије Србија мора да размишља, јер је као и у сваком послу потребно имати резервну варијанту.

Мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требала да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити нуклеарку. Познато је да су Словенија и Хрватска врло елегантно решиле проблем мораторијума, јер су се одавно определиле за нуклеарни програм. Мораторијум који је донесен 1989. године као последица Чернобиља, имао је веома тешке последице на развој нуклеарних наука у Србији, тако да се већ двадесетак година на нашим Факултетима не одвијају предавања из нуклеарних технологија и остајемо сиромашни за младе стручњаке из те области. Остао је веома мали број нас који о нуклеарним технологијама нешто знамо. Одмах треба рећи да није само градња нуклеарних електрана тема ових предавања, већ је ту и област заштите од зрачења која је неопходна као мера у односу на евентуалне акциденте који би се могли десити у нашем окружењу, а треба знати да на 500 км од наше границе постоји 19 активних нуклеарних електрана.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарноенергетски програм у експанзији.

Тренутно, енергија из 438 нуклеарних електрана учествује у светској производњи електричне енергије са 16 одсто, а Европска унија планира да из својих капацитета произведе трећину потребне енергије, а најбољи пример је Француска, која из својих 55 нуклеарних електрана добија чак 80 одсто струје!Ако додамо да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија , Бугарска, а интензивно се на томе ради и у Словенији и Хрватској, земљама које се налазе у нашем окружењу, или су са нама повезане воденим токовима, имају значајне и подижу нове капацитете у нуклеарним електранама, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или бар да размишља о њему.

Још једну ствар треба рашчистити,а то је питање радиоактивног отпада који се ствара приликом рада нуклеарне електране, али и приликом одлагања летећег пепела из термоелектрана, који садржи знатну количину природних радионуклида који се налазе у угљу као сировини. А баш ових дана, јаловина из термоелектрана је натопљена великом количином воде, која несме да дође у човекову околину.

Као стручњак, који се проблемима технологије обраде радиоактивног отпада и његовог одлагања интензивно бави више од 30 година, одговорно тврдим да се створени отпад може безбедно и трајно одложити на посебној локацији како то раде све земље које имају нуклеарни програм. Ова технологија је одавно позната у свету и експериментално потврђена и код нас у Институту „Винча”.

Морам на крају да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него сви други извори енергије. Подсетимо се само страшних катастрофа – рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је тренутно настрадало укупно у све три хидроелектране преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата, потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара радиоактивног отпада, док термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља(који се може и паметније искористити, а не сагорети ) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела.

Колико би сада мирније спавали да негде у Србији у овим драматичним тренуцима нормално ради једна нуклеарна електрана од 1.000 мегавата!

На крају мог стручног доприноса у овом тренутку, када се десила велика природна несрећа која је тешко погодила Србију, предлажем размишљање Владе Србије о подршци нуклеарноенергетском програму.

Научни саветник, Институт за Нуклеарне Науке „Винча”