Стани бре, Бајићу

Обрадовала ме је изјава Радоша Бајића да воли српске пословице и да веома уважава великог Вука Караџића. То је похвално и лепо, није међутим лепо што те пословице Радош прекраја и мења по свом ћефу и за своје потребе не би ли некако, уз њихову помоћ, дискредитовао опонента са којим полемише.

Већ чујем питање: није ваљда дописивао Вука? Не, није дописивао али је мењао речи тако да је Вукову пословицу толико побајићио, тј. прекројио да јој је потпуно променио смисао.

Ако не верујете, ево погледајте:

– Пословица по Вуку: „Не зна ДА бесједи, а не УМИЈЕ да ћути.“(Извор „Вукови записи”)

– Иста пословица по Бајићу: „Не зна ШТА бесједи – а не уме да ћути.” (Извор „Политика“, 23. мај)

Од човека који се латио да напише ТВ серију о великој српској драми треба очекивати да није склон да мења историјска факта и дописује историјска акта, зато ме чуди да је Бајић мењао записе Вука Караџића да би декласирао Нешу Ристића. Разлика између значења Бајићеве и Вукове пословице је очигледна. Вукова је безазлена критика човека који гњави а не уме да прича, а Бајићева описује онога ко није при чистој памети. Прво је шала, друго је увреда. Није у реду ни то што је други део Вукове пословице са ијекавице пребацио на екавицу, јер неко може упитати како овај човек који зна и најмање детаље из биографије малог Неше Ристића не зна да Вук никад није писао екавицу.

У другом пасусу свог текста господин Бајић је саставио прави правцати полицијско-истражни упитник, цитирам: „У ком својству се тај човек (то јест, ја) јавља, кога представља, кога заступа, чији је адвокат, кога од мене брани?”

Одмах да умирим господина Бајића, иза мене не стоје ни министар Крстић, ни министар Тасовац, а у њиховим рукама се по новом систему финансирања Телевизије налази судбина даљег рада на „Равној гори”. Они треба да одреше кесу и дају додатне паре за наставак снимања. Колико се ја разумем у психологију високих политичара, мислим да би господин Тасовац то тешко могао да уради, за господина Крстића ништа не могу да кажем, јер не познајем човека. Разлози за моје писање о „Равној гори” су дакле сасвим личне природе.

Описаћу укратко како сам дошао на идеју да напишем текст „Навалентни Радош Бајић” и пошаљем „Политици“, па ће и Бајићу и читаоцима бити јасни одговори на сва ова питања.

Седим тако у парку и читам „Политику” од 23. маја, мноштво драматичних наслова, трагичних текстова, фотографија о поплављеним људским домовима да ти памет стане. С друге стране, народ унесрећен поплавом диже глас и против оног ХААРП-а, кад, гле чуда, усред свега тога угнездио се текст Радоша Бајића који, „онако изокола”, притиска Телевизију да му да паре за „Равну гору“. Пошто знам шта и колико кошта у ТВ продукцији, пред мојим очима одмах поче да се врти филм о стотинама и стотинама хиљада евра које Бајић потражује.

Мој, већ склеротични, телевизијски мозак не хтеде да мирује, поче да врти филм даље и ја у следећој секвенци видех господина Ненада Стефановића (шефа информативе) и господина Николу Миркова, в. д. директора, како бунаре по празној каси не би ли некако напабирчили неку хиљадицу динара да награде оне девојке и момке што су храбро закорачили у муљ и блато и даноноћно из часа у час везу своје извештаје са поплављених подручја.

Засврбеше ме прсти, што би рекао велики Тијанић, узех оловку и написах: „Стани мало, бре, Радоше, да и други дођу до неке цркавице.”

Узгред, буди речено, мислим да није фер што ме Радош Бајић „набацује” на Тијанића тврдњом да сам ја цвикао од њега док је био жив. Нисам имао прилике да ми буде шеф, па нисам ни могао да цвикам. Као колеге функционисали смо одлично. Он је мени дозвољавао да га ословљавам са „Геније”, а ја се нисам љутио кад ме је звао „Ксерокс-новинаром”. И то је све. Додуше, једном ме је Тијанић и позвао док је био на БК-у: „Дођи да те учиним славним и богатим.” Није ми се посрећило да ме сустигне Тијанићево обећање, друге људе и друге породице је он учинио богатим, а Радош Бајић би, пре од мене, могао да се сети о којим људима је реч.

Тијанић је, очигледно, у снимање „Равне горе“ ушао фасциниран рејтингом „Бабе”, јер колико знам, и он није био фасциниран ни четницима ни партизанима.

И на крају, понављам своју тезу да је, за „спор ход“, у серији „Равна гора” крив кратак сценарио, који је писао господин Бајић, па нека ми буде дозвољено да и ја свој текст завршим једном Вуковом пословицом: „Зло је ко не зна, а учити се не да.”