Изазови треће мисије ВС

Када сам недавно у двонедељнику „Одбрана”, званичном гласилу Министарства одбране Србије, прочитао информацију под насловом „Климатске промене – нови задатак аустријске војске”, насмејао сам се – какво оправдање за трошење новца из буџета. Када сам током недавне ванредне ситуације у Србији због поплава сагледао значај оружаних снага у санирању елементарних непогода, тај текст ми више није деловао тако смешно.

Војска Србије ангажована је минулих дана у складу са, како се то званичном војном терминологијом каже, трећом мисијом ВС – подршка у случају природних непогода и катастрофа (прве две су одбрана државе од спољног оружаног угрожавања и учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету). Ангажоване су хиљаде војника, употребљени су хеликоптери, чамци, теренска возила и друга опрема. Али, ова ванредна ситуација, када је реч о ангажовању ВС, отворила је многа питања – има ли наша професионална армија („мања, али ефикаснија”, како се то често говори откако је професионализована) довољно људи за изазове размера попут недавних поплава? Да ли би оружане снаге с хиљадама војника на одслужењу војног рока, који су организовани у јединице и под јасном командом, биле ефикасније на насипима уз реке од неорганизованих добровољаца?

И током поплава, као и током снежних блокада и шумских пожара, показало се да је транспортни хеликоптер незаменљиво средство за спашавање становништва. Можда громогласно најављена набавка савремених борбених авиона и других система није могућа за нашу земљу из финансијских разлога, али неколико нових хеликоптера, чекрци за евакуацију ужетом док летелица лебди или подвесна ведра за гашење пожара сигурно нису тако недостижни. Зна се и који модел нам треба – руски Ми-17 какав већ имамо, који знамо да одржавамо и који је чак и избор западних држава за превоз у Авганистану.

Чак су и хеликоптери Ми-8 (основ из кога је настао Ми-17) минулих година реформе војске распродавани као вишак. Јесу били стари, али су и даље били употребљиви – зато су их и узимали купци из иностранства. О чамцима је довољно у четвртак у парламенту рекао министар одбране Братислав Гашић – од 2005. до 2012. године продата су 874 чамца по цени од 10.000 до 14.000 динара по комаду. Зар бар неки од њих нису могли бити поклоњени ватрогасцима-спасиоцима широм Србије, задуженим за спасавање у случају поплава или Горској служби спасавања која је своје квалитете доказала у поплављеном Обреновцу и другим местима? Најављена је истрага о томе да ли је било злоупотреба приликом продавања ових средстава. Ако су одлуке о томе доношене у складу с прописаном процедуром, тешко да ће у томе бити елемената кривичног дела, то једноставно није била паметна одлука. А то није тема за суд.

Током минуле ванредне ситуације чули су се гласови преиспитивања одлуке о укидању обавезе служења војног рока, чак и у парламенту када се расправљало о одговору државе на поплаве. Да је то неко јавно поменуо пре неколико година, у јавности би га, у најмању руку, прогласили носталгичарем за временима Јосипа Броза или Слободана Милошевића. Ако се покреће питање одлуке о томе како смо распродали војне чамце, можда је и време за расправу да ли смо се олако одрекли обавезе служења војног рока? Шта ако, далеко било, будемо суочени с безбедносним изазовима који захтевају бројно људство, као што се то десило и у случају поплава?
Аустрија, с којом можемо да се поредимо по броју становника и величини територије, неутрална је земља и има обавезни војни рок. Грађани ове земље су недавно на референдуму одбили укидање војног рока. У Србији смо проценили да то није тема ни за неку озбиљну расправу, камоли за референдум.

Да се вратим на почетак текста – шта ће аустријска војска да ради по питању климатских промена? Тамошње Министарство одбране оценило је да су оне нова област којом треба да се бави аустријска војска, па су високе летње температуре и поплаве знатно утицале на стратешко планирање тог министарства.

И протеклих година аустријска војска се припремала за заштиту од елементарних непогода. Војници су добили најмодернију опрему, за нове задатке усвојена је и нова стратегија. Повећан је број војника који се налазе у јединицама за елементарне непогоде, појачана је сарадња са другим организацијама и спроводе се програми образовања, како реаговати на проблеме попут суше, поплава или шумских пожара.

„Одбрана” је објавила ове податке, ваљда ће они врх система одбране мотивисати да, уз стечена искуства током ванредне ситуације, предузме нешто на унапређењу способности војске на извршавању задатака из „треће мисије”.