Плес под пињатама

Права мексичка пињата виси окачена на плафону, док се из позадине просторије шири мирис буритоса и начоса. На дрвеним даскама испод пињате усхићено се гомилају девојчице и дечаци, наоружани штаповима, и поскакују, настојећи да што снажније и на што више места тресну ту шарену лопту, незнатно издужену при дну, како би крпе од којих је сачињена напокон попустиле. Када је ударци довољно покидају, пињата се раствара у великим подеротинама и главе клинаца облива пљуском слаткиша којима је испуњена.

Али, клинци нису одевени у мексичке одоре већ у оделца по преовлађујућој моди у Србији, нити се дашчани под налази у некој забаченој крчми из вестерн филмова, где је просечни становник ове земље једино могао да види пињате и сазна да уопште постоји такав обичај увесељавања, пре свега деце, на традиционалним прославама у Мексику. Сцена се одигравала у „Миксер хаусу” а редитељ није био Џон Форд или Сем Пекинпо већ Српско-мексичка културна алијанса, у сарадњи са амбасадом те америчке државе у Београду. Назив – „Лепи и вољени Мексико”.

Ту манифестацију алијанса организује сваке године, на дан који не мора бити везан за неки важан датум из мексичке историје, као што ни први јун није. Овог пута догађај је ипак имао помало специјалан карактер. Осим представљања културе Мексика, циљ је био и хуманитарни, прикупљање помоћи за особе погођене поплавама.

Клинци, као и одрасли, добили су прилику да се опробају и у још неким играма и обичајима те земље. Учили су како да направе луча либре, традиционалне папирне маске, и како Мексиканци осликавају своја лица у току фолклорних празника. Како изгледа кад наши људи усаврше једну од мексичких вештина, њихов изворни плес, приказали су чланови ансамбла „Талија”, који се већ 15 година усавршава у извођењу игара разних светских народа. Одевени у препознатљиве мексичке одоре, плесали су на сцени „Миксер хауса”.

Едукацију и уметност је повезала и изложба фотографија и слика чији су аутори Хуан Пабло Делгадо Берман и Владимир Ивановић. Берман је фотографисао свакодневицу мексичке државе Кампече, док је Ивановић пред публику изнео слике и цртеже које је направио инспирисан Мексиком, у ком је извесно време живео. Биле су ту и фотографије Жарка Андрејића, на којима се може пратити историја активности Српско-мексичке културне алијансе.

Гост је била и Марија Еухенија Ескобедо де Андрић, шеф кухиње у мексичкој амбасади у Србији. Она је заслужна за аутентичне специјалитете те земље које су посетиоци јуче пробали, многи од њих први пут видевши како заправо изгледају јела чије називе захваљујући филмовима знамо сви, али немамо често прилику да их једемо, нарочито оне које је справио прави мексички кувар.

– Мексико нашим људима призива пријатне асоцијације, замишљају га као лепу земљу препуну љубазних људи. Али, и Мексиканци имају позитивна предубеђења о Србији. Дуго сам тамо живела и осведочила се да је тако. Изненадило ме је колико је људи тамо знало где је тачно Србија, не мешајући нас, попут Американаца, са Сибиром или Сиријом. Сећам се како сам у јапанском ресторану у Мексико Ситију причала у друштву на српском када је келнер, Мексиканац обучен у јапанску ношњу, чувши наш језик, пришао и запевао „Месечину” од речи до речи. Није имао појма шта оне значе али је умео да их понови – прича Беба Моравчевић, из Српско-мексичке културне алијансе.