Самлели смо фино кафу из Бразилије

Наша фудбалска репрезентација играће прву утакмицу с Бразилом под именом Србија. У „земљи кафе” била је гост још 11 пута, а данас је 80 година од првог доласка Бразилаца код нас. Меч, одигран 3. јуна 1934, за душу 12.000 посматрача на стадиону Београдског спорт клуба (БСК), завршен је великом победом Југославије с 8:4 (2:2).

Бразил више никада нисмо савладали, а сви следећи сусрети, што такозвани такмичарски, што пријатељски, били су после рата. То је сада петоструки светски првак, по чему му нема равног, најфудбалскија земља са златном жицом из које се изнедрило небројено асова, репрезентација која је постигла многе незаборавне успехе... Испијала је она и чаше жучи, трпећи болне поразе који је и даље тиште, али ни пре ни после те јунске недеље, на месту где је данас Партизанов стадион, није примила толико голова.

Следећи пут, а то је био и последњи, Бразил је дошао да игра овде 25. јуна 1968. Победио је с 2:0 пред око 30.000 гледалаца на Стадиону ЈНА. Поготке су дали Карлос Алберто из пенала у 14. минуту и Тостао у 40.

Из тог његовог тима само тројица нису ишли на Светско првенство у Мексику кроз две године, када је шампионска титула освојена надмоћно, а пошто се Бразил и трећи пут попео на трон, „Трофеј Жила Римеа”, некадашње знамење за првака света, додељен му је у трајно власништво. На Мундијалу 1970. предњачио је Пеле, најбољи бразилски фудбалер свих времена, који није играо у Београду с репрезентацијом, али јесте са својим Сантосом у пријатељској утакмици с Црвеном звездом (3:3) на „Маракани” 10. септембра 1969.

Околности које су довеле до утакмице

Бразил је пре осам деценија пошао у Европу из истог разлога због којег се Југославија четири године раније одважила на дуг, скуп и неизвестан пут у Јужну Америку. У Италији се 1934. играло Друго светско првенство.

Југословенска репрезентација, која је у Уругвају 1930, састављена само од српских играча, била трећа, није се пробила на следећи шампионат. Из трочлане квалификационе групе на Апенине су отишли и Швајцарци и Румуни, а наши су отпали као последњи. Против Швајцарске смо у Београду, у рану јесен 1933, играли 2:2. Затим је исти резултат био у сусрету наших противника у Берну, али је Фифа утакмицу поништила региструјући је службено у корист домаћина, јер су гости у саставу имали кажњеног играча.

Тако нам је било довољно и нерешено у Букурешту 29. априла да бисмо се кроз месец нашли међу 16 учесника мундијала. Изгубили смо с 2:1 (1:0), иако смо, стигли су извештаји, били за класу бољи. Слаба је то утеха. Неуспех је примљен као „највећи удар, који је задесио наш млади футбалски спорт”.

Сва спортска јавност, а штампа поготово, главног кривца за крах је видела у савезном капитену Бошку Симоновићу, једном од јунака подвига у Монтевидеу. Наше највеће спортско перо Љубиша Вукадиновић у „Политици” је дао овакву оцену селекторовог рада:

„Ко је крив за пораз у Букурешту? Одговор је кратак и јасан: савезни капитен. Три месеца је имао савезни капитен г. Бошко Симоновић на расположењу да састави државни тим. Имао је све у рукама и све могућности да своју чету састави тако да она заиста претставља пуну снагу нашег футбалског спорта.

Шта је урадио за то време савезни капитен? Путовао је лево и десно, састављао тимове, мењао их, правио неколико тренинга, чинио немогућне и потпуно непотребне и некорисне експерименте, опет мењао састав и најзад саставио тим, у који је ушло неколико играча , којима апсолутно није било места у државном тиму.

Ето, то је рад савезног капитена. То су његове припреме. Резултат свега је: пораз у Букурешту!”  

Југославија је, дакле, остала кући са свим својим репрезентативцима из српских и хрватских клубова. Бразил је на Мундијал стигао као велика загонетка, али је убрајан у фаворите. Испао је у првом колу! На стадиону „Луиђи Ферарис” у Ђенови изгубио је од Шпаније с 3:1.

Европска репрезентација је деловала надмоћно. Водила је с 3:0 већ после пола сата игре, али је у први план стављен утисак да је Бразил поражен несрећно.  

„Познато је да је на утакмици са Шпанијом Замора одбранио један пенал и да судија није признао Бразилијанцима један правилан згодитак. За цело време другог полувремена Бразилијанци су играли пред голом Шпањолаца, али је Замора бранио све. Као што се види по овим извешатајима из Италије, Бразилија је веома опасан противник. Цео њен тим је веома хомоген и у техничком погледу одличан. Наше изабранике према томе чека врло тежак задатак” (Политика, 31. мај 1934).

Бразил, дакле, није пошао кући. Захваљујући напорима интернационалног секретара Југословенског ногометног савеза (ЈНС) др Михаила Андрејевића, који је боравио у Италији као Фифин гост, закључено је да Бразилци играју у Београду само недељу после непланиране ране елиминације. Уговорен је био и долазак Аргентине, друге јужноамеричке репрезентације на Мундијалу (Уругвај из осветољубља према Европљанима није хтео да брани титулу на Старом континенту). Аргентинци су такође испали у првом колу. Шведска их је савладала с 3:2. Сусрет с њима се ипак изјаловио.

Црнци, Бог те видео!

По добијању обавештења да стиже Бразил, кренуле су и припреме. ЈНС је 29. маја увече одржао седницу на којој је образован одбор за састављање државног тима за утакмицу. У њега су поред савезног капитена Симоновића ушли и председник савеза Бошко Тодоровић и члан управе Иво Шусте.

Одлучено је да на мегдан изађу голман Чулић (Хајдук), Матошић (Хајдук), Белошевић (Конкордија), Арсенијевић (БСК), Стевовић (БСК), Лехнер (Славија Осијек) и навални ред из БСК Тирнанић, Вујадиновић, Б. Марјановић, Томашевић и Глишовић. Резерве су голман Глазер (БСК), Јазбец (Конкордија), Гајер (Хашк), Петрак (Хашк), А. Живковић (Грађански) и Сарић (БАСК). „Политика” је оценила да је тим добро састављен, али је отворено замерила да уместо Ивана Стевовића, који је имао само један меч у репрезентацији, у одбрани треба да игра његов имењак Гајер, зато што је „,много спретнији и бољи”.

Објаснили смо већ да су савезни капитен, али и целокупно руководство југословенског фудбала били у немилости јавности. Наш лист је у то време упражњавао да се о догађајима изјасни у четворостиху, који је у исто време био и шаљив и заједљив. Ево једног таквог у предвечерје двобоја с Бразилцима на рачун основаног одбора.

„Док је један Бошко био,

Све је ишло на три ћошка;

Шта мислите, на кол`ко ће

Одсад ићи са два Бошка?”

Бразилци су у Београд стигли у петак по подне, возом из Загреба, где су заноћили. У делегацији, елегантно одевеној по последњој моди тог времена, највећу пажњу су привукли фудбалери црнци.

„Док су хотелски момци разносили куфере по собама Паласа, у једном углу салона, крај прозора, издвојени потпуно од осталих, тихо су нешто разговарала три бразилијанска играча. Они изгледају врло егзотично. Кожа им је црна и сјајна, чело испупчено, коса гргурава и оштра”.

Нарочито је у очи упадао Леонидас да Силва, једини стрелац против Шпаније али кад је било доцкан. О њему се већ много чуло, иако је имао непуну 21 годину. Звали су га Црни дијамант. Он важи за пионира „маказица”, једног од најатрактивнијих удараца у фудбалу. До појаве Пелеа сматран је најбољим бразилским играчем.

„Тај чувени навални играч бразилијанске репрезентације није никакав атлета. Скоро је најмањи растом у целој екипи. Сув је и кошчат, млад, врло живахан. Дуго се нећка да одговори и налази много разлога да би избегао питање. Најзад подлеже наваљивању:

– Нисмо били ни гори ни бољи од Шпањолаца. Али, они су имали више среће. Онај Замора је прави ђаво. Куд ја оком он скоком!

Канали додаје:

– Онај пенал што је одбранио, то је заиста право чудо. Кад Леонидас пуца пенал, то је стопроцентни гол. Али, Замора је и то одбранио!”

Упитани о шансама против Југославије, један међу њима је истакао да је „фудбал на континенту необично добар” и да ће Бразил на нашем терену „тешко моћи да се рехабилитује за пораз у Монтевидеу”.

„Једино је Леонидас оптимиста:

– Главу горе, момци. Немају ваљда и Југословени Замору”.

Друга црна бразилска звезда био је Валдемар де Брито, Леонидасов вршњак. Поред 18 голова у 18 утакмица за државни тим упамћен је и по томе што је открио Пелеа, радећи на одабиру талената у истоименом месном клубу Бауру (држава Сао Пауло). Приметивши божји фудбалски дар 14-годишњег Едсона Арантеса до Насимента, препоручио га је комшијском Сантосу. Тако је зачета једна од највећих спортских каријера икада.

Тријумф у који се није много веровало

Наравно да сусрет с Бразилом није могао да прође без нашег опојног подсећања на сензационалну победу у Монтевидеу (2:1), у првом колу у такмичењу по групама, која је громко одјекнула и изван јужноамеричког тла. Југославији је она утрла пут у полуфинале, а Бразилцима значајно умањила тријумфалне претензије. Бразил ни у Италији ни у Београду није имао ниједног играча из те утакмице, а наша репрезентација јесте четворицу (Тирнанић, Марјановић, Арсенијевић, Вујадиновић).

С тим у вези занимљиво је било виђење техничког референта Бразила Карлоса Мартинса да Роше, које је „Политика” такође објавила у извештају о доласку гостију.

„Ја сам гледао утакмицу у Монтевидеу. Онда су ваши заслужено победили нашу ослабљену репрезентацију. Данас смо ми много бољи и ако дамо приближно онакву игру какву смо дали неки дан у Ђенови против Шпаније, онда ћемо моћи да вас уверимо како је све оно што пишу новине о нашој игри у Италији потпуно тачно. Верујте, ми смо данас много бољи него што смо били онда кад смо се с вама борили у Монтевидеу. Уверен сам да ћемо победити. Не заборавите, ми смо победили и првака света Уругвај на његовом терену”.

А сутрадан?

„Први пут ове године београдска публика враћала се са игралишта весела и задовољна. Први пут ове године присуствовали су једној утакмици која их је у сваком погледу могла да задовољи. Чак су и они најватренији навијачи, који желе да на утакмици виде велики број голова, били потпуно задовољни.

Заиста, јучерашња утакмица између репрезентација Бразилије и Југославије била је једна од најлепших која је уопште одиграна у Београду. Све одлике футбалског спорта испољене су у овој игри, а поред тога Бразилијанци су нам показали своје ствари које досада нисмо имали прилике да видимо. Ни од најбољих тимова који су гостовали.

После неколико узастопних пораза југословенске државне репрезентације и после неколико неуспеха наших најбољих клубова, као и веома променљиве форме наших најбољих футбалера, за јучерашњу утакмицу постојало је у свима спортским круговима једно веома песимистично расположење. Није се много веровало у победу Југославије, тим пре што су Бразилијанци познати као одлични футбалери.

Па ипак, када смо се најмање надали, наша изабрана једанаесторица приредила су нам једно велико пријатно изненађење. У несаломљивом полету и одушевљењу, после изванредне игре у другом полувремену, они су формално прегазили чувеног противника. Победа, која је извојевана потпуно заслужено, иако можда с превеликим резултатом, дошла је у згодан час, дошла је да поврати морал и самопоуздање код наших футбалера. Било је већ крајње време да се учини нешто, да се постигне један добар резултат и да се публика поново загреје за футбалски спорт” (Политика, 4. јун 1934).

Наши су, дакле, заблистали у другом делу утакмице. Са осам голова су испратили Бразилце назад у Загреб, где су кроз четири дана, у сусрету с Грађанским, мреже остале мирне и поред виртуозне игре гостију.

Онај четворостих онда је одисао задовољством. Срочен је овако:

„Одавно нам срца нису

Закуцала силније;

Самлели смо јуче фино

Кафу из Бразилије”

Савезни капитен, упркос великој победи, није остављен да на миру ужива на ловорикама. А 10. јуна, када је у Београду требало да игра и Аргентина, Муслонијева Италија је постала првак света. У финалу је на продужетке савладала Чехословачку с 2:1.

----------------------------------------------

Вредело је четири банке...

Карте за утакмицу с Бразилом биле су 60 динара за место у ложи, 40 за седење, а 20 за стајање. „Политика” је коштала динар.

Расходи савеза износили су око 150.000 динара. Сто хиљада је припало Бразилцима. То је као када би сада петоструки светски првак дошао код нас да му дамо нешто више од 30.000 евра.

Остали део отишао је на следеће режије: државна такса, боравак играча из унутрашњости у Београду, за судију, банкет, музику и друго.

----------------------------------------------

Моша троструки стрелац, а Леонидас двоструки

СТРЕЛЦИ: 0:1 Леонидас у 8, 1:1 Стевовић у 9, 2:1 Глишовић у 23, 2:2 Леонидас у 35, 2:3 Армандињо у 48, 3:3 Марјановић у 50, 4:3 Петрак у 53, 5:3 Глишовић у 62, 6:3 Марјановић у 76, 7:3 Тирнанић у 78, 7:4 Валдемар у 85. из пенала, 8:4 Марјановић у 90.

СУДИЈА: Досев (Бугарска).

ЈУГОСЛАВИЈА: Чулић, Белошевић, Матошић, Арсенијевић, Стевовић (од 46. Гајер), Лехнер, Тирнанић, Вујадиновић, Марјановић, Томашевић (од 46. Петрак), Глишовић.

БРАЗИЛ: Педроса, Силвио Хофман, Луиз Луз, Аријел, Мартим, Канали, Луизињо, Валдемар, Армандињо (од 60. Леите), Леонидас, Патешко.