„Мексички таласи” пријали Аргентинцима

Пошто је Колумбија, због тешке економске кризе, одустала од организације првенства, а иако су се неки потенцијални домаћини надали јавном конкурсу, председник Фифе Бразилац Жоао Авеланж је одлучио да се организација 13. шампионата света повери Мексику, можда у нади да ће Бразил поново тријумфовати у овој земљи, као и 1970. када је трећи пут постао шампион света.

Међутим, Бразил је овог пута поклекао у четвртфиналу од Француске, после слабијег извођења једанаестераца (пресудни промашај био је дело Зика), а „мексички таласи” лансирани на овом шампионату као начин навијања највише су пријали Аргентини и њеном лидеру Марадони, за којег је „Екип” тврдио да је „пола анђео, а пола ђаво”!

У квалификацијама је учествовала 121 репрезентација (нови рекорд), а прво учешће обезбедиле су Канада, Данска и Ирак, иако није одиграо један квалификациони меч код куће. Разлог је био оправдан – иранско-ирачки рат.

Аргентинци, који су до прве шампионске титуле (1978) дошли служећи се свим могућим средствима, у Мексику су пребродили четвртфинале против Енглеске на сличан начин. Повели су голом који је руком постигао Марадона показујући „ђаволски део” своје личности. Ништа суштински није променила његова доцнија тврдња да је то била „божја рука”...

Другу, „анђеоску страну”, Марадона је показао када је постигао победоносни гол против Енглеске, по многима, и најлепши погодак на светским првенствима. У трку који је почео на својој половини предриблао је комплетну одбрану Енглеза, укључујући и голмана Шилтона, и затресао мрежу.

Тим који је водио Карлос Билардо није имао лак пут до титуле. Морао је да се сретне са четири бивша шампиона света. Против браниоца титуле Италије у групи је играо нерешено (1:1), а у нокаут фази избацио је Уругвај (1:0), Енглеску (2:1), а после полуфиналног дуела са Белгијом (2:0) за Трофеј Фифе играо је против Немачке коју је са клупе водио Франц Бекенбауер (први који је као играч и као селектор изгубио у финалима светских шампионата)...

Немци су најтежи посао у нокаут фази имали против Марока (1:0), прве афричке репрезентације која се пласирала у другу рунду такмичења (и то као прва у групи са Енглеском, Пољском и Португалијом). Затим су елиминисали домаћина са 4:0, а у полуфиналу Француску са 2:0.

Задатак да у финалу заустави Марадону Бекенбауер је поверио Лотару Матеусу, који се претворио у његову сенку. Успео је да га спречи да постигне гол, али не и да у 83. минуту асистира Буручаги да постигне победоносни гол – 3:2 за „гаучосе”.

Другу шампионску титулу Аргентини, пред 114.000 гледалаца на стадиону Ацтека донели су Нери Пумпидо, Хосе Луис Браун, Хозе Кусијуфо, Оскар Руђери, Серхио Батиста, Рикардо Ђусти, Хорхе Буручага (Марсело Тробијани), Ектор Енрике, Хулио Олартикоечеа, Дијего Марадона и Хорхе Валдано.

Од браће Милутиновић срећнији је био Велибор – Бора, јер као селектор домаћина Мексика није морао да игра квалификације, док је Милош са Југославијом са три победе, два нерешена сусрета и три пораза завршио на претпоследњем месту у групи иза Француске, Бугарске, које су се квалификовале за завршницу, и ДР Немачке, а испред Луксембурга...

Изгледи „плавих” да оду у Мексико били су добри све до претпоследње утакмице у којој су се у Београду Источни Немци реванширали за пораз у првом сусрету (3:2) и победили са 2:1. Последњи „воз” за Мексико кретао је из Париза и Југославији је била потребна победа над „триколорима”...

У том, последњем мечу квалификација на „Парку принчева” играли су Ранко Стојић, Бранко Миљуш, Мирза Капетановић, Иван Гудељ, Владимир Вермезовић, Љубомир Радановић, Драган Стојковић (Харис Шкоро), Блаж Слишковић, Милош Бурсаћ, Мехмед Баждаревић и Златко Вујовић, а оба гола на утакмици постигао је Мишел Платини (3. и 72. минут) и одвео Француску на Светски шампионат.

Ни ова југословенска фудбалска репрезентација није видела Мексико, као ни генерација која је играла у квалификацијама за Светски шампионат 1970.

На 13 . светском првенству први пут искључење је зарадио један тренер. Био је то Парагвајац Кајетано Ре, који је потпуно разгневљен улетео на терен у мечу са Белгијом и покушао да се обрачуна са свима. Најбржи одлазак у свлачионицу, већ у 56. секунди меча са Шкотском, „испословао” је грубим прекршајем Уругвајац Хосе Батиста, а португалски фудбалери штрајковали су између прва два меча, одбијајући да тренирају док им се не повећају премије за „успех”, међутим већ после треће утакмице у групи и пораза од Марока спаковали су кофере и вратили се кући...

----------------------------------------------

13. првенство света

Домаћин: Мексико (31. мај – 29. јун 1986).

Пласман: 1. Аргентина, 2. Немачка, 3. Француска, 4. Белгија.

Финале: Аргентина – Немачка 3:2.

За треће место: Француска – Белгија 4:2 (продужеци).

Број учесника: 24.

Број мечева: 52.

Број гледалаца: 2.394.031 (просечно 46.039).

Систем: шест група по четири екипе; по две првопласиране екипе и четири најбоље трећепласиране иду шеснаестину финала (нокаут фаза).

Најбољи играч: Дијего Марадона (Аргентина).

Најбољи стрелац: Гери Линекер (Енглеска) 6.

Најбољи млади играч: Енцо Шифо (Белгија).

Награда за фер-плеј: Бразил.

Најефикаснија екипа: Аргентина 14.

Голови, укупно: 132 (2,54 по утакмици).

Учесници у квалификацијама: 121.

----------------------------------------------

Најбољи тим шампионата

Голман: Жан-Мари Пфаф (Белгија).

Одбрана: Жозимар (Бразил), Мануел Аморос (Француска), Жулио Цезар (Бразил).

Средина: Јан Кулеманс (Белгија), Жан Тигана (Француска), Мишел Платини (Француска), Дијего Марадона (Аргентина).

Напад: Елкјер Ларсен (Данска), Емилио Бутрагењо (Шпанија), Гери Линекер (Енглеска).