Матерни за децу и матере

На углу Јелене Ћетковић и Хиландарске улице у Београду, у делу града који се данас зове Копитарева градина а некада се звао Митрополитова башта, недавно је осванула спомен-плоча на којој пише:

"У овој кући је живео и радио др Миленко Матерни (1875–1929), један од првих српских педијатара, оснивач секције за дечију медицину, учесник у балканском и Првом светском рату.

јул 2007.

Српско лекарско друштво и унук Миленко Матерни".

Стекле су се околности. Прво је, поводом сто година педијатрије у Србији, у издању Српског лекарског друштва, прошле године издата књига "Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији" др Владимира Д. Пешића и др Будимира Б. Павловића, а онда је унук др Матерног, истог имена, спонзорисао постављање спомен-плоче на кући у којој се родио 1946. године, а коју је, задужујући се код неке хипотекарне банке, почетком прошлог века подигао његов деда. Деду, нажалост, није упознао, дели их читавих 17 година, али је, на основу казивања бабе Анђелије, којих се магловито сећа, породичних фотографија и ове публикације, схватио да вреди предузети акцију под његовим радним насловом "Деда се враћа кући".

Шта би све Миленко Матерни млађи дао да може да врати време и пита бабу све оно што је није питао кад је био млад и кад су га интересовале друге ствари – хокеј, рок музика, глуварење, па и електротехника, рецимо? Али беше му, нема враћке, има само спомен-плоче и ове публикације са напабирченим, додуше врло респектабилним биографским подацима и наговештајем да је др Матерни, порекла словачког, рођења нишког, осим стручног кредибилитета најјачег у лечењу дифтерије, поседовао и врло јак морални интегритет.

Старовремски човек у старовремско доба, када је патриотизам био "нормална људска ствар" на заиста правим темељима, др Матерни је службовао у ратовима од 1912. до 1918. године. У Балканском је опседао Једрене, а у Првом светском је био командир пољске болнице у околини Ваљева где је беснео пегави тифус. Са војском је прешао Албанију, а затим је упућен у Марсељ и Тулон, где је био члан Комисије за преглед официра који су упућивани на Солунски фронт. За ратне заслуге одликован је Крстом милосрђа и Албанском споменицом.

А каква је то врста патриотизма била у књизи пише:

"У јавном животу др Матерни се увек декларисао као велики српски патриота. Веома је инсистирао на чувању достојанства српског народа, али му то није сметало да се стално и упорно бори против јавашлука и примитивизма у својој средини. Непрестано је указивао на потребу да се наши људи угледају на друге народе који су били на вишем културном и цивилизацијском нивоу..."

Стручност др Матерног можда најбоље илуструју три податка: од 1919. године био је шеф Инфективног и Дечјег одељења Опште државне болнице, од 1923. именован је за лекара "новорођеног наследника престола у двору", а две године касније основао је Секцију за дечију медицину и био њен председник до прераног краја живота у 55. години. Поред тога, имао је и приватну педијатријску ординацију и важио је за најискуснијег дечијег лекара у Београду. Мали куриозитет: сликарка и академик Љубица Цуца Сокић данас је једини његов живи познати пацијент.

Унук о деди зна да је био релативно имућан човек, власник лепе једноспратнице са гипсаним штукатурама (којој су шездесетих година прошлог века дозидана два ружна спрата), да је возио тада врло популаран ауто "форд Т", да је имао један од ретких телефона у Београду са бројем 286, али је такође чуо да је као велики хуманиста бесплатно лечио сиротињу. А према сведочењу докторових савременика и колега, иначе веома дисциплинован и строг, са децом је био изузетно нежан водећи рачуна да их при прегледу не уплаши.

Дух тог славног и дирљивог времена врло је лепо осликан у публикацији др Матерног "Мајка и одојче – За младе матере", која почиње овако: