Доктори за дромбуље

Ако премијер каже: „Небојша ће сигурно знати шта треба да уради” звучи ми као да ће Небојша, илити министар полиције, илити „мали од кужине”, похапсити све који сумњају у његов докторат. Ућуткани или купљени део интелектуалне елите ћути ради свог ухљебљења у комотни удео своје продате памети, те се стиче утисак да „мегатрендовски” универзитети раде по систему „плати па клати”. Колико знам, неки од тих факултета располажу и катедрама за музику, али нисам био у прилици да сазнам о неком успешном извођачу „музичких радова”. Накарадно, а прихваћено„болоњско школовање”(не прихваћено у земљама здраве памети) производи докторе клавира, виолине, дромбуље итд. У визији неуког народа то ће изазвати подсмех јер ће замишљати докторе клавира са стетоскопом! Замислите да се у нашим сеоским серијалима у кадру испред продавнице, где се испија пиво, појави доктор клавира. То би била маркесовска фантазмагорија. Али сам сигуран да наш сељак, иако слабо образован(а како и не би био кад му једино остаје да буљи у домаћу телевизију), али врло промућуран,зна да са нашим образовањем нешто није у реду. А како и да буде у реду када се министар просвете слаже и здушно подржава премијеров брутални напад на научнике, професоре валидних универзитета који су се усудили да прочачкају докторат премијеру омиљеног министра. Шта тек рећи о духовитој опасци професора Зорана Стојиљковића да „нико не може да се докопа мастер рада председника Николића, јер изгледа да је више чуван него Мирослављево јеванђеље”.

Доцент Јово Бакић износи, по мени, истину да су се напредњаци одрекли радикала, што је добро, али не и вокабулара Шешеља. Који имају кратко памћење или су тек стасали да размисле, нека потраже шта је Шеки причао да им буде јасно докле смо дошли и шта је све произвео Меморандум уз учешће стварно великог писца и мислиоца са грешком.

Шта било да било или нека буде није потребно да бринемо јер грађани Србије поседују човека звучне титуле:„заштитник грађана”, који има у поседу плату од 397.811 динара. Ко располаже том ловом више је заштитио себе него нас. За тај износ би српска сиротиња била грудобран од поплава својим телима уместо џакова песка. То би био спас за егзистенцију учитеља, свих просветара, чија би годишња плата била у нивоу „спаситеља”.

Куку, мајко, замислите идеју Истраживачке станице „Петница” код Ваљева, иначе једној од водећих за рад са младима надареним за науку, који међу експериментима најављују истраживање: „Да ли су бубашвабе срећне”! „Ограђујем се”, али ми сама поставка или теза о „срећним бубашвабама” открива, у потаји, о чему младост Србије размишља.

Министар војни, млад човек који за разлику од осталих, не бих рекао свих, политичара ужива симпатије, гурнут је да научи да плива у поплавама јер, по Лазанском, у дерутној армији нема могућности да авионом из ваздуха лагодно осматра.

П. С. Озбиљно препоручујем да се у сали скупштинског заседања на импровизованој позорници прикаже позоришна представа „Тамо где снови почињу”, случајеви/lost in Serbia, позоришта за младе „Дадов”, а у режији Кокана Младеновића.