Први тријумф Шпаније уз звуке вувузела

Шпанији 13. учешће на светским шампионатима није било баксузно. После четири четвртфинала (1934, 1986, 1994, 2002) Шпанци су, под вођством Висентеа дел Боскеа стигли до финала и, победом над Холандијом са 1:0 голом Инијесте у 116. минуту први пут постали шампиони света.

Првак Европе није бриљирао у Јужној Африци, не као на Европском шампионату. У групи је савладао Швајцарску с 1:0, Хондурас с 2:0 и Чиле с 2:1, а у нокаут фази сва три ривала – Португалију, Парагвај и Немачку – елиминисао је са по 1:0. Један погодак, поновимо, шпански фудбалери дали су и у финалу и Шпанија је постала осма земља која је дала светског првака. „Трофеј Фифе” освојили су капитен Икер Касиљас, Серхио Рамос, Ђерард Пике, Карлес Пујол, Хоан Капдевила, Серхио Бускетс, Чави Алонсо (од 87. Фабрегас), Чави, Андрес Инијеста, Педро (од 60. Хесус Навас) и Давид Виља (од 106. Фернандо Торес).

Холандија ће морати да чека неку нову шансу пошто је њена репрезентација поражена и у трећем финалу (1974, 1978. и 2010), а слаба утеха јој је што је на путу ка финалу елиминисала вишеструке светске прваке – у четвртфиналу Бразил (2:1) и у полуфиналу Уругвај (3:2).

Од јужноамеричких репрезентација најуспешнији је, дакле, био Уругвај, који је заузео четврто место, иако је на шампионат стигао тек после плеј офа с Костариком, јер се у јужноамеричким квалификацијама нашао тек на петом месту, иза Бразила (10 бодова мање), Чилеа, Парагваја и Аргентине.

Уругвај је дао најбољег играча светског шампионата. Био је то Дијего Форлан који је делио и титулу најбољег стрелца с још тројицом играча, а у идеалном тиму шампионата, који су први пут бирали љубитељи фудбала општим изјашњавањем на сајту Фифе, био је један од петорице који нису играли за шампионски тим.

Шпанија је уз „Трофеј Фифе” добила и 30.000.000 америчких долара, а Светска фудбалска асоцијација први пут је плаћала „премије” клубовима који су имали играче у националним селекцијама – дакако према учинку. По тој основи Фифа је у клубове широм света „уложила” 40.000.000 долара.

Неочекивано мале суме, поред клубова који су дали репрезентативце Србије, добили су и клубови за које су играли репрезентативци браниоца титуле Италије, вицешампиона из 2006. Француске и домаћина Јужне Африке. И они су елиминисани у такмичењу у групама, а Јужноафриканци су први домаћини светског шампионата, који нису стигли до нокаут фазе, упркос вувузелама...

Србија је у септембру 2008. дебитовала у квалификацијама за светско првенство под вођством селектора Радомира Антића и „прошетала” се кроз њих приморавши Француску да пут до Јужне Африке као другопласирана екипа у Седмој групи потражи у плеј офу (елиминисала Ирску са 1:0 и 1:1).

Антићев тим је у 10 мечева забележио седам победа и доживео два пораза, први од Француске са 2:1 у гостима (у реваншу је било 1:1), а други од Литваније (2:1) у последњој утакмици, када је прво место у групи већ било осигурано. Иза Србије (22 бода) и Француске (21), били су Аустрија (14), Литванија (12), Румунија (12) и Фарска Острва (4).

Међутим, Антићеви изабраници у Јужној Африци нису играли ни приближно тако добро као у квалификацијама, поготово не против „аутсајдера” у групи Гане и Аустралије, а и најискуснији играчи правили су грешке у одбрани које су кажњаване једанаестерцима, головима и искључењима... У првом мечу Луковић је искључен због другог жутог картона, а Кузмановић је направио пенал, па је Гана победила ударцем са беле тачке са 1:0. Охрабрење због добре игре и победе над Немачком са 1:0 (стрелац Јовановић у 38, Видић скривио пенал, али је Стојковић зауставио шут Подолског) у одлучујућем сусрету против Аустралије није „капитализовано”. Стрелци су били Кејхил, који је надвисио нашу одбрану и постигао гол ударцем главом и Холман шутем са око 30 метара... До краја Пантелић је смањио на 2:1, а Србија је на дебију заузела 23. место.

Селектор Радомир Антић уводио је у игру 19 од 23 фудбалера (само Суботић и Кузмановић нису потекли из наших клубова). То су били Владимир Стојковић 3 утакмице / 3 примљена гола, Александар Коларов 2 / 0 датих голова, Гојко Качар 1/0, Немања Видић 3/0, Бранислав Ивановић 3/0, Зоран Тошић 1/0, Данко Лазовић 2/0, Марко Пантелић 2/1, Дејан Станковић 3/0, Ненад Милијаш 1/0, Александар Луковић 2/0, Милан Јовановић 3/1, Никола Жигић 3/0, Иван Обрадовић 1/0, Милош Красић 3/0, Милош Нинковић 3/0, Радосав Петровић 2/0, Невен Суботић 2/0 и Здравко Кузмановић 3/0.

Нису улазили у игру Бојан Исаиловић, Антонио Рукавина, Драган Мрђа и Анђелко Ђуричић.

-------------------------------------------------------------

XIX првенство света

Домаћин: Јужна Африка (11. јун – 11. јул 2010).

Пласман: 1. Шпанија, 2. Холандија, 3. Немачка, 4. Уругвај.

Финале: Шпанија – Холандија 1:0 (продужеци).

За треће место: Немачка – Уругвај 3:2.

Број учесника: 32.

Број мечева: 64.

Број гледалаца: 3.178.856 (просечно 49.670).

Систем: осам група по четири екипе; по две првопласиране екипе иду шеснаестину финала (нокаут фаза).

Најбољи играч: Дијего Форлан (Аргентина).

Најбољи стрелци: Дијего Форлан (Аргентина), Томас Милер (Немачка), Весли Снајдер (Холандија) и Давид Виља (Шпанија) по 5.

Најбољи млади играч: Томас Милер (Немачка).

Најбољи голман: Икер Касиљес (Шпанија).

Награда за фер-плеј: Шпанија.

Најефикаснија екипа: Немачка 16.

Голови, укупно: 145 (2,27 по утакмици).

Учесници у квалификацијама: 204.

-------------------------------------------------------------

Најбољи тим шампионата

Голман: Икер Касиљас (Шпанија).

Одбрана: Филип Лам (Немачка), Серхио Рамос (Шпанија), Карлос Пујол (Шпанија), Маикон (Бразил).

Средина: Андрес Инијеста (Шпанија), Бастијан Швајнштајгер (Немачка), Весли Снајдер (Холандија), Чави (Шпанија).

Напад: Давид Виља (Шпанија), Дијего Форлан (Уругвај).

Тренер: Висенте дел Боске (Шпанија).