Штедња на најлошијем здравству

Ниска издвајања за здравство ресорни министри су годинама наводили као узрок растућих проблема у здравственој заштити становништва и лоших показатеља здравственог стања нације. Подаци су им ишли у прилог, а посебно тренд опадајућих реалних прихода Фонда за здравствену заштиту, који се од 2010. смањују у реалном износу по просечној стопи од четири одсто. Поређење са европским земљама је поразно: просечна издвајања по становнику у ЕУ 2011. године су 1.900 евра, док су издвајања нашег фонда 2013. била 272 евра. У Европској унији само Румунија и Бугарска издвајају нешто мање од нас, али већина развијених европских земаља издваја више од 3.000 евра, а Швајцарска и Норвешка око 4.000. Актуелна истраживања о будућем кретању расхода у здравству указују на њихов континуирани раст, те у складу с тим државе креирају будуће здравствене политике. Немачка је из тих разлога вратила стопу доприноса за здравствено осигурање на 15,5 одсто, само пола године после њеног смањења на 14,9, док је у Хрватској, од 1. априла ове године стопа повећана са 13 на 15 процената.

Наша влада је, међутим, смањила стопе доприноса са 12,3 на 10,3 одсто. То значи да ће приходи Фонда, који се остварују по основу запослености, бити умањени за 16,3 процента. Истим актом, доприноси за пензионо осигурање су повећани за два процента, тако да су укупна издвајања за социјалнe доприносе остала непромењена. У предлогу владе дато је и образложење за ове мере. Укратко, оне треба да допринесу „повећавању одрживости система обавезног пензијског и инвалидског осигурања”. О одрживости система здравственог осигурања нема ни речи у целом тексту образложења. Сигурна сам да наши министри, који су стаж стекли у међународним организацијама, врло добро знају да је током креирања политике и предлога мера неопходно урадити оцену очекиваних ефеката и утицаја нових мера на системе у којима се примењују. Због тога претпостављам да је та оцена довела до два кључна закључка. Први је да се у Србији у ближој будућности не очекује већи притисак на издвајање за здравствену заштиту, које иначе настаје услед континуираног старења популације, или њеног лошег здравственог стања, или услед епидемија и елементарних непогода. Други закључак се вероватно односи на процену да наше здравство може и са мање средстава да реши горуће проблеме: листе чекања, неисправну опрему, дотрајалу инфраструктуру, и да са мањим здравственим буџетом можемо да унапредимо здравље становништва.

Уколико таква анализа није урађена, а како у образложењу нових прописа нема ни спомена о њиховом утицају на здравствени сектор, преостаје ми само да нагађам могуће сценарије. Према садашњој структури расхода Фонда, примања запослених у здравству чине око 50 одсто укупних расхода. Ако се ова издвајања у потпуности измире, остаје проблем са смањењем друге половине расположивих средстава, која ће сада износити само 38,8 одсто од планираних. За фармацеутске производе у 2014 години планирано је 30 процената од укупних средстава, што значи да нам после набавке фармацеутских производа остаје 8,8 одсто за све остале расходе: енергенте, исхрану болесника, набавку помагала и направа, рехабилитацију, надокнаде за боловање, лечење у иностранству итд.

Промена висине доприноса је изгледа узнемирила само мене, јер од дана усвајања предлога на седници владе 15. маја и усвајања у Скупштини, до тренутка док пишем овај текст, нису јавно реаговали ни надлежни из Министарства или Фонда, а ни запослени у здравству, који се често жале да струка није консултована.

Тешко је, у вези с тим, коментарисати образложење министра финансија да је Фонд здравства у 2013. остварио суфицит и да се због тога смањују приходи за здравствену заштиту, у времену када све европске земље очекују значајан раст трошкова за ову делатност. Такозвани суфицит од један одсто сигурно није резултат вишка средстава у здравству. Српско здравство је две године за редом оцењено као најлошије у Европи, већа улагања у знање и технологију су један од услова за побољшање квалитета здравствених услуга и смањење негативних трендова морталитета и морбидитета. Питање је да ли је оправдано да угрожавамо функционисање здравственог сектора, а самим тим и здравље становника Србије, због краткорочних добитака у очувању буџета.

Виши научни сарадник, Економски институт, Београд