Пајтићев лет испод радара

После избора Бојана Пајтића за лидера ДС-а преостаје нам да кажемо да је утренутку дубоке моралне кризе Демократској странци насушно био потребан председник неоптерећен хипотекама прошлости. Бојан Пајтић то није: био је на челу посланичког клуба ДОС-а у време афере ,,Бодрум”, једне од најсрамнијих епизода модерног српског парламентаризма. За још увек пристојан углед у јавности Пајтић може да захвали чињеници да је Драган Ђилас био главна мета напредњачких напада. Ипак, Пајтићев лет испод радара неће дуго трајати јер ће се ускоро сва пажња политичких противника усмерити на њега. А онда ће се демократе (прекасно) суочити с чињеницом да им је неупоредиво већу штету од баражне ватре напредњацима склоних таблоида нанело сопствено понашање на власти.

Демократској странције потребан председник способан да мотивише дезоријентисано чланство на вишегодишњу опозициону борбу с неизвесним исходом. Чини ми се да Пајтић није такав покретач. Он је пре политички технолог по мери партијске номенклатуре навикле на власт и привилегије која слику о стварности формира на страначким тренинзима уз помоћ истраживања јавног мњења. Уместо новог маркетиншког премаза на јапијевској култури усађеној у страначки менталитет, ДС-у је неопходан нови политички етос заснован на скромности и солидарности. Шансе политичара с најдужим стажом на власти да увери партијску номенклатуру у неопходност опозиционарског аскетизма једнаке су шансама најбогатијег политичара у држави да веродостојно заступа левичарске идеје. Дакле, никакве.

Први Пајтићеви наступи у улози председника странке показују и то да није бољи идеолог од бизнисмена Ђиласа. Попут свог претходника, и Пајтић тврди да ће ДС водити социјалдемократску политику „трећег пута”. На први поглед, ово је логичан избор у Србији, земљи с великим бројем сиромашних и оштрим социјалним разликама, у којој Вучићева влада најављује да ће спроводити оштру политику штедње. Међутим, Пајтић би из депресивног стања европске социјалдемократије и успеха грчке Сиризе морао закључити да левичарска политика која доноси гласове подразумева заузимање тврђег става према ЕУ. Спроведене без прилагођавања, бриселске реформе могу да оставе знатан део становништва и без оно мало заштите коју имају од државе. Уместо да зато усвоји еврореалистичку политику, ДС се и даље грчевито држи еврореформистичког дискурса црпећи из њега јалове оптужбе против СНС-а. Иронично, тешко да било шта Вучићу мање шкоди, ако већ и не користи, од критике да је испод европске маске остао националиста. Очигледно, Вучић тренутно боље разуме ветрове који дувају у Европи па користи сваку прилику да, тамо где то није превише ризично, очврсне своју спољну политику.

На крају, одлуком да се бори за опстанак војвођанске владе Пајтић је показао да нема ни политички инстинкт често оспораваног Бориса Тадића. Јер он би морао да зна да је пад војвођанске владе ствар политичке физике. Може се одлагати, али се не може зауставити. Српска напредна странканајвероватније неће журити него ће по рецепту успешно опробаном на Ђиласу, отварајући сва спорна места Пајтићеве дуге владавине, методично крунити рејтинг новог председника ДС-а, пуштајући га да полако тоне са својом владом. Уместо што исцрпљује себе и странку бранећи неодбрањиво, Пајтић би требало да се присети хазардерског потеза Бориса Тадића,који је суочен са сличном страначком кризом 2003. године одлучио да призна аферу „Бодрум”, што се касније показало као кључ његовог и успона ДС-а до позиције готово апсолутне моћи 2008. Има ли Пајтић такав гамбит на располагању? Има. Може да поднесе оставку, распише покрајинске изборе и покуша да оствари двоцифрен резултат на њима. Ако би успео, онда би упркос побројаним недостацима могао да израсте у неприкосновеног опозиционог лидера,јер би привукао напредњацима несклоне апстиненте,а код чланства вратио веру у успех. Нажалост по ДС, Пајтић неће повући овај потез,јер се попут већине српских политичара држи аланфордовског правила да је увек боље бити на власти него у опозицији. Па док траје.

Докторанд на Филозофском факултету у Београду