Де­ца

·Бај­ке су пре­ва­ри­ле де­цу. Учи­ни­ле су их не­спрем­ним за ствар­ност.

·Де­ца су бу­квал­но схва­ти­ла ону би­блиј­ску: „Ишти­те, да­ће вам се”.

·Пр­ва реч ко­ју де­ца на­у­че је „дај” и она се не за­бо­ра­вља!

·Иси­до­ра Се­ку­лућ, из­ме­ђу оста­лог, ре­кла је и ово: „Де­ца ни­су ни пла­ти­ше ни вра­ти­ше”.

·Ро­ди­те­љи су при­хва­ће­ни са­мо док не­се­бич­но да­ју. Кад оси­ро­ма­ше, де­ца има­ју ути­сак да пре­ду­го жи­ве.

·Де­ца у вер­бал­ним об­ра­чу­ни­ма са дру­гом де­цом, не­по­гре­ши­во ци­ти­ра­ју ре­че­ни­це сво­јих ро­ди­те­ља.

·На­став­ни­ци­ма да­на­шње де­це хит­но тре­ба при­зна­ти бе­не­фи­ци­ра­ни рад­ни стаж.

·Сво­је све­ко­ли­ко не­зна­ње де­ца бра­не ар­гу­мен­том: „То не зна­мо јер та­да ни­смо би­ли ро­ђе­ни”.

·Де­ца пр­ви и је­ди­ни пут схва­те сво­је ро­ди­те­ље, кад са­ми поч­ну ду­ге и муч­не окр­ша­је са сво­јом де­цом.

·Кад се де­ца са ин­тер­не­та вра­те ку­ћи, вра­те се као стран­ци.

·Све из­гу­бље­не Цр­вен­ка­пе не­ста­ле су у не­са­вла­ди­вој шу­ми зва­ној – ин­тер­нет.

·Не­ки ро­ди­те­љи искре­но ве­ру­ју да је за њи­хо­ву де­цу нај­бо­ље ку­по­ва­ти ску­пе, фир­ми­ра­не ства­ри. Љу­бав ће до­ћи ка­сни­је...