Џам­бо сра­мо­та Њу­јорк тај­мса

Није само Србија крајем маја добила лажног јунака. Њузвик је открио америчког „Џамба”. Сомали Мам није „спасавала” жртве поплава,већ жртве трговином женама.

Оно што јој је недостајало да би постала „селебрити жртва”, прелепа припадница мањинског народа са истока Камбоџе је једноставно измислила. Бескрупулозни и манекенски грађен „Џамбо” у саронгу, Мам је с лакоћом завела „Њујорк тајмс”, Си-Ен-Ени „Тајм”. Обезбедила је себи милионе долара и друштво, између осталих, Мишел Обаме, Сузан Сарадон, Хилари Клинтон и Мег Рајан.

Ипак, за њен успех најзаслужнији је Николас Кристоф, колумниста „Њујорк тајмса”,који је каријеру изградио на „спасавању” жена у Трећем свету. Утицајни новинар је – заједно с Мам, полицијом и, наравно, камерама – упадао у камбоџанске борделе и ослобађао жене које су биле принуђене да се баве проституцијом.

Мам је Кристофу и екипама великих западних телевизија годинама обезбеђивала „спасене девојчице”. Једна од најпопуларнијих саговорница је била малена Лонг Прос, дете без ока, којаје постала „симбол разорног дејства сексуалног ропства”. Стигла је до кауча Опре Винфри и загрљаја Хилари Клинтон.

„Око ми је избио власник јавне куће”, рекла је Прос у документарном филму „Пола неба” који је снимљен по Кристофовој књизи. „Морала сам да задовољавам клијенте док ми је око крварило. Клијенти су били пијани. Настављали су иако сам била у боловима и крварила.”

Али родитељи, који живе у селу близу границе с Вијетнамом, недавно су испричали да Лонг никада није била у борделу и да није била жртва трговине људима – када је имала седам година у њеном оку се развио агресивни бенигни тумор. Пронађена је и оригинална болничка документација и фотографије које је лекар у Пном Пену снимио пре и после компликоване операције.

„Њузвик” је открио да је Прос била само једна од девојчица које је Мам обучила да лажу. Велика преваранткиња је доспела на листу „100 најутицајнијих људи” у 2009. години по избору магазина „Тајм”.

За ту прилику, портрет ове „хероине и иконе” је написала Анџелина Џоли, неуморна мајка свих политички коректних (лажних и правих) жртава и маскота „селебрити колонијализма”, новог, ушминканог облика глобалне доминације Запада.

„Мам је успоставила модел за бављење оваквим проблемима и већ је помогла да више од 4.000 жена побегне из јавних кућа. Платила је огромну цену, бројне су биле претње смрћу и напади. У покушају да зауставе њен рад, власници бордела су 2006. године чак киднаповали, дрогирали и силовали њену 14-годишњу ћерку”, написала је Џоли.

Али,Мам се у међувремену развела и њен бивши муж, Француз Пјер Легрос, 2012. године објавио је да њихова ћерка никада није била киднапована,већ да је с дечком побегла од куће. Легрос је решио да реагује пошто су прво Мам а затим и Бан Ки Мун у говору у седишту УН-а поновили лаж да је дете било отето и силовано у Камбоџи.

Иако су његове наводе потврдили службеници „Фондације Сомали Мам”,чије је седиште у Њујорку, све до прошле недеље мало ко је веровао бившем мужу славне жене који је покушавао да заустави злоупотребу свог детета зарад маркетинга.

Али Мам, која је фалсификовала и сопствену тужну причу, и даље ужива огромну подршку. За неке од сарадника највећи шок не представља чињеница да је лагала већ „зашто је толико растегла истину”, како је рекла Таина Бјен-Амеј, извршна директорка Коалиције против трафикинга жена.

Има и оних који покушавају да докажу да све „то и није много важно, имајући у виду да су она и њена фондација спасле хиљаде живота у Камбоџи”. Главни аргумент циничних фанова гласи – да Мам није толико фотогенична и толико лажљива људи никада не би обратили пажњу на један тако велики проблем као што је трговина женама.

Суочени са сталним падом прихода, велики западни медији су одавно почели да охрабрују измишљане језивих, сензационалистичких прича и на терен шаљу „активистичке извештаче” који пишу емоцијама и клишеима набијене хагиографије сумњивих хероја.

Више не само да не покушавају да провере срцепарајуће приче већ су многи уредници постали спремни да затворе очи. Група одговорних организација и стручњака је још 2009. упозорила медије на претеривања којима је Мам склона – укључујући и лаж да у јавним кућама „раде” трогодишње девојчице.

Нажалост, све је више „слебрити новинара” који су спремни да жртвују интегритет угледних листова зарад славе и зараде – важно је само да се прича добро чита и да измамљује сузе код отуђене публике која има вишак новца и мањак ближњих с којима би могла да подели емоције.

Танка је граница између подизања свести и сензационализма. Трговина људима је огроман проблем, али многи упозоравају да борби против њега неће допринети ни лажи ни неодговорно лицитирање бројем наводних жртава.

Реалност трговине женама – или „трговине кожом”, како је зову у Југоисточној Азији – сувише је сложена и непријатна за америчке инстант доброчинитеље. У њеном темељу је исцрпљујућа, често убиствена беда која многе жене и девојчице тера да саме потраже посао у „индустрији секса”.

У гладним селима на обалама Меконга има много малених Лонг Прос, слатке деце без ока, ноге или прстију, спремних на мале и велике лажи за шаку пиринча. Многе од ових паметних девојчица брзо науче да једини начин да добију преко потребну помоћ јесте да своју трагичну причу ускладе с помодним медијским наративима и опсесијама становника климом и историјом благословених делова планете.

Нажалост, на просперитетном Западу, засићеном медијима и сензацијама, и веомамоћни и сасвим обични људи углавном верују да је сиротиња сама крива за своју несрећу и да помоћ заслужују само жртве локалних насилника, „лоших момака” који се могу хапсити пред камерама.

Зато не треба све преваранте стављати у исти кош. Постоје они који само желе да уподобе своју велику несрећу и они који желе да се богате на трагедијама других. На њихове питке лажи одавно нису имуни ни велики „Њујорк тајмс” и „Тајм”, а камоли шарени српски таблоиди.