Мајстор метафоре

Српска академија наука и уметности део својих програма посвећује и представљању стваралаштва бардова савремене ликовне сцене чија активност је обележила уметност у другој половини 20. века на некадашњем југословенском културном простору. Управо изложба Јоже Циухе (1924) представља један такав пројекат у чијем концепту и реализацији су учествовали и сликарева фондација као и Галерија „Рима”, обележавајући овом поставком деведесету годишњицу Циухиног живота. Већ сам тај податак обавезује савременике на позорност уз дозу достојанства према професији и пијетету личности потврђујући, између осталог, данас већ дискутабилну тезу, о дуговечности сликара.

Ретроспективни карактер ове поставке акцентује репрезентативни избор из опуса фокусиран на мозаике и слике у временском распону од четири последње деценије; са додатком неколико радова са ауторових стваралачких почетака, прати се поетски карактер Циухиног дела у знаку типичне осмозе апстрактног и фигуративног. Варијације на тему са мајмунима и њиховим асоцијативним конотацијама, реализоване у медију графике, постали су међу његовим најпопуларнијим радовима у широј јавности.

Историзација и критичка евалуација дела Јоже Циуха је отворен рад у процесу, свакако изазован за нове генерације историчара уметности, јер обимом и континуитетом свог деловања сликар је обележио епоху модернизма у националним оквирима, а присутан је и на европској сцени изложбама, колекцијама, монографијама, контактима и париском адресом.

Припадао је и уметничкој Групи „69” чије је деловање дефинисано као духовно заједништво без комерцијалних интереса. Персонална борба за пажњу, стваралачки простор и тржиште данас је део далеке Циухине историје препознато у ауторовој огромној радној и животној енергији.

Може се рећи да је стратегијом „уметника за сва времена”, како је Ирина Суботић насловила свој текст у пратећој публикацији, овај мајстор апотеозе и метафоре сачувао свој идентитет који се може означити епитетом – култивисана оригиналност.

У трагању за идеалима и изазовима новог и другачијег Циуха је постао светски путник, космополита, који је мене и дилеме времена разумео у контексту историје и традиције са којима је развио интензиван дијалог. И као добар режисер за кога је свет велики театар богате грађе у којем живе легенде, митови и религије, он препознаје њихове сличности и разлике, историјско и савремено, заједничко и индивидуално, архетипско. Као градивни елемент композиције доминира театарска експресија и покрет, а сугестивно цртачко ткиво динамизира фигуру, простор.

Свакако, историја као тема је остала Циухин погодан простор за контемплацију и експеримент у којем су литерарне и наративне компоненте блиске карневалском спектаклу балансиране са визуелним експликацијама па и елементима декоративног. О аспектима трасцендентног и мистичног, фигурације и њене трансмутације у Циухином делу посвећеном људској комедији, како је насловио један циклус радова, писано је као о „идентификацији егзистенцијалног са стваралачким”, „емотивној аутобиографији”, „рапсоду уозбиљене циркусарије”.

Добра поставка у Галерији САНУ са мозаицима галеријског формата у првом плану води до слика великих формата на платну и плексигласу у чијој асоцијативној фигурацији доминира фасцинација животом. Одабрани из огромне стваралачке лабораторије ови радови се могу читати и као визуелни кадрови културне историје и релаксирана присутност.