Немоћ тоталне шпијунске моћи

Два маркантна догађаја у првој половини ове године – нагодба између Американаца и талибана о ослобађању из терористичког заточеништва редова Бергдала и изненадна офанзива огранка Ал Каиде против режима у Ираку, између осталог, озбиљно су пољуљала кредибилитет америчке тоталне шпијунаже глобалних размера.

Иако је, наиме, деценијама у оптицају теза о свеприсутној и свемоћној ЦИА, припадник Агенције за националну безбедност (НСА) Едвард Сноуден је, разоткривши јавности да дотична агенција прислушкује све и свакога, засенио мит о превеликој шпијунској моћи ЦИА.

Процењује се да је „узбуњивач” Сноуден преснимио (украо) око 1,7 милиона фајлова матичне агенције, а од тога је досад обелоданио само неколико стотина. Међутим, и то је било довољно да свет буде обавештен о томе да НСА снима милијарду позива дневно, шпијунира цео интернет, контролише све електронске комуникације широм света, наравно, и америчке.

Имајући у виду то да двадесетак америчких обавештајних агенција покушавају да подвргну свет свеопштој тајној контроли, наводно „зарад успешне борбе против тероризма”, намећу се најмање два питања.

Прво, каква је сврха такве свеобухватне противтерористичке ангажованости када она није довела до лоцирања места заточеништва и ослобађања редова Бергдала, који је пет година био талац терориста у Авганистану. Друго, зашто таква обавештајна моћ није правовремено сазнала за одлуку огранка Ал Каиде о покретању масовне војне операције у Ираку.

Подсећамо, Боу Бергдал, 23-годишњи војник, из своје базе у Авганистану нестао је 30. јуна 2009. Убрзо потом, катарски ТВ канал Ал Џазира, објавио је видео-снимак овог америчког војника који је постао талац талибанских снага.

Упитан има ли поруку за свој народ, он је престрашено казао: „Поручујем својим сународницима који имају крај себе оне које воле и који знају како је кад вам недостају да имају моћ да натерају нашу владу да нас врате кући...”

С тим у вези, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон изјавила је да САД предузимају све како би пронашле и ослободиле заробљеног америчког војника.

Почетком априла 2010. талибани су објавили нови осмоминутни видео-снимак редова Бегрдала, који је изјавио: „Ја сам затвореник. Желим да идем кући. Авганистанци који су у нашим затворима, такође, желе да иду кући. Пустите ме да идем. Дозволите ми да идем кући. Ослободите ме.”

Потом се јавности обратио портпарол талибана који је захтевао ослобађање својих заробљених сабораца у замену за Бергдалову слободу.

Команда НАТО снага у Авганистану осудила је објављивање поменутог видео-снимка. Адмирал Грегори Смит је тим поводом рекао: „Непрестано коришћење редова Боу Бергдала у пропагандне сврхе је бедан чин, који само појачава наше напоре да га пронађемо и вратимо кући.” (Шта је са свемоћним обавештајцима?)

Несумњиво, САД су чиниле одговарајуће пре свега обавештајне напоре да пронађу и ослободе свог војника. Међутим, успеле су да га ослободе тек почетком јуна 2014. тако што су испуниле захтеве терориста: ослободиле су из америчког затвора Гвантанамо на Куби пет њихових виђенијих чланова.

Ослобађање Бергдала трајало је пуних пет година, путем преговора, метода супротног уобичајеном америчком начину ослобађања талаца које држе терористи. Дакле, САД су прекршиле принцип да не преговарају с терористима и тиме учиниле опасан преседан, који су регистровале обе стране, наравно свака из свог угла.

Америчко-британска војна операција против ирачког режима Садама Хусеина 2004. године покренута је због сумњи да је у дослуху са Ал Каидом и да развија оружје за масовно уништавање. Као што је познато, након запоседања Ирака, установљено је да су поменуте сумње биле неосноване.

Међутим, после тога ова земља је постала стециште припадника Ал Каиде из целог света. Временом, они су у савезу с домаћим џихадистима формирали терористички колективитет „Исламска држава Ирак”, чији су припадници изводили систематске, тежишно самоубилачке нападе на инвазионе трупе и ирачке снаге безбедности.

Избијањем грађанског рата у суседној Сирији овај огранак Ал Каиде је пребацио део својих ефектива у ту земљу с циљем да сруше Асадов режим и успоставе калифат са шеријатским законом. Огранак је променио и свој назив у „Исламска држава Ирак и Сирија” (Идис), а потом у „Исламска државу Ирак и Левант” (Идил).

Током двогодишњег рата у Сирији, Идил је постала респектабилна војна организација. Своју моћ је („изненадно”) у драстичном смислу показала у другој седмици јуна ове године када је око 10.000 њених припадника филмском брзином заузело Мосул, други по величини град у Ираку. У даљим дејствима освојили су више градова у Ираку и тренутно угрожавају Багдад.

Независно од крајњег исхода актуелне офанзиве Идила у Ираку, очигледно је да она представља стратегијско изненађење у тринаестогодишњем америчком и десетогодишњем ирачко-америчком рату против тероризма.
Будући да функционише размена обавештајних сазнања између Ирачана и Американаца, загонетно је ко је у тој вези заказао. Тим поводом треба рећи да се ирачке снаге безбедности, које броје око милион људи, оспособљавају да делују уз уважавање америчке противтерористичке стратегије, која искључује стратегијска терористичка изненађења. А овакво нелагодно суочавање с терористима, поново намеће питање: каква је сврха глобалног тоталног шпијунирања...

Професор универзитета