Добро у нама

У времену када нас запљускују вести о несрећама, о злу у људима, негде дубоко у нама верујемо да постоје и друге истине. Које нам говоре о доброме у нама, о једноставности живота, о ономе правоме због чега се, ипак, и даље будимо свакога дана верујући да ће нас изненадити и даривати својом лепотом. Ово је једна таква прича. А за овакве приче место догађања и није важно, да ли је то југ Србије, југ Русије или југ Америке. Место догађања је у нама...

Упознајем свог новог пријатеља сасвим случајно. Али онда, да ли је сусрет случајан или већ унапред одређен? Лери или Лазар је таксиста. Своју супругу, Бренду или Бојану упознао је кад је био у осмом разреду основне школе, а она у седмом. На њеној матурској вечери пољубили су се први пут, и од тада је, уз осмех прича Лазар, све кренуло да се догађа! Узели су се одмах после средње школе. Пошто пара за студирање није било, заједно су одлучили да он почне да ради како би макар неко од њих могао да се школује. И тако је било. Бренда или Бојана је завршила факултет и магистрирала. Живот их је подарио са пет дивних кћери! Одлучили су да ће све ћерке добити образовање: ,,Хтео сам да ми све ћерке буду самосталне. Да могу саме о себи да се брину! Посаветовао сам их и око брачних ствари. Мушкарца кога изабереш за мужа поштуј и воли, ако је прави, до краја живота. Али ако није прави, остави га иза угла и храбро и сигурно без окретања корачај напред!”

Лазар и Бренда су ишколовали пет кћери, једна је добила докторат, две магистратуру, а две млађе за сада су завршиле редовне студије. И све раде. Три су и удате. О својим зетовима Лазар каже све најлепше, али и ово: ,,Није сваки по мом укусу, али је сваки добар за моју ћерку и баш је онакав какав је њој потребан!”

Лери верује у човекову мисију на земљи да смо ту да помогнемо једни другима. И тако је у последњих тридесетак година прихватио да се брине о чак 42 дечака. Организација којој Лери припада се зове „Велики брат и велика сестра”, која окупља и велике и мале. Циљ је да се помогне деци која потичу из породица само са једним родитељем или која су из сиромашних породица или којима је родитељ у затвору. „Велики”, добровољно даривају своје време и помажу деци у редовној настави, играјући се са њима, водећи их у музеје, дајући им савете и инспиришући их на нове путеве у њиховим животима. И тако је Лери током година посвећивао и посвећује своје време и веру у децу у граду у коме живи. Своје викенде проводи са њима показујући им како да пецају, дискутује са њима о историји, проверава њихове задатке. И с поносом каже: „Иако су ово деца из породица са проблемима, бринући се о њима, успео сам да отворим за њих нове видике. Чак тридесеторица дечака су завршила факултете!”

Ми живимо наше животе на основу прича које други казују о нама и на основу прича које ми казујемо о самима себи! А како би било да променимо причу! Да почнемо с причом о томе где ми можемо постати креатори сопствене приче!

*Професор универзитета, Флорида