Лажи са резервног положаја

Откада је прошле недеље утврђено да је власник Мегатренда Мића Јовановић деценијама обмањивао јавност у вези са својим академским титулама, он сам и његови апологети повукли су се на резервни положај, покушавајући да релативизују шокантне налазе које су потврдили и Лондонска школа економије (ЛСЕ) и Министарство просвете. Пошто је и сам Јовановић признао да није докторирао у Лондону 1983, он сада тврди да докторат ипак има, али га је стекао неколико година касније. На тај начин он покушава да минимизира свој преступ и представи целу ствар као пуку техничку грешку: нисам докторирао 1983, али јесам 1989, а то је, дабоме, најважније. У питању је, међутим, тек још један покушај да се вода замути, а кристално јасна чињеница да Јовановић није докторирао на Универзитету у Лондону гурне под тепих. Кренимо редом.

Јовановић је тврдио, како у својој званичној биографији тако и у многобројним интервјуима, да је докторирао 1983. на Лондонском универзитету, конкретно на ЛСЕ, код професора Стивена Вуда. Испоставило се да ништа од тога није тачно – ни година, ни институција, ни ментор. У нормалном свету, то је сасвим довољно неистина да се оконча једна академска каријера. Онај ко не може сам са собом да се договори где је и када докторирао, онај ко у петак одлази у Лондон покушавајући да ступи у контакт са својим ментором Вудом, а враћа се из Лондона у недељу с тврдњом да је нашао докторат одбрањен код ментора Синглтона, већ је рекао све о себи, и ту би прича требало да се заврши.

Али пошто Јовановић не зна када да стане, хајде да размотримо нову верзију приче о докторату. Он сада тврди да је докторирао 1989. пред комисијом коју су чинили професор Синглтон (Универзитет у Бредфорду), др Хелер (Институт Тависток), и један члан са Више школе у Портсмуту. Штавише, он и даље тврди да је докторирао на Лондонском универзитету. Та последња тврдња је наравно нетачна из једног једноставног разлога. У допису господина Андервуда, најмеродавније особе на ЛСЕ када је реч о вођењу евиденције о студентима, јасно стоји да Мића Јовановић никада није стекао докторат на ЛСЕ нити на било ком другом телу Универзитета у Лондону, нити се уопште налази у евиденцији студената докторских студија на ЛСЕ. Дакле, овај допис са ЛСЕ не односи се само на фиктивни докторат из 1983, него се у њему тврди да Јовановић никада није докторирао на Универзитету у Лондону. Ни 1983. Ни 1989. Ни 2003. Никада.

Али чак и да немамо допис са ЛСЕ, како забога докторат одбрањен пред сасвим другим телом (реч је о Савету за национална академска звања, познатијем као ЦНАА) и пред комисијом у којој се налази нула (и бројевима: 0) чланова са Универзитета у Лондону може бити „лондонски докторат”? Пошто нема лондонску диплому, што је једино меродавно, Јовановић је покушао да се повеже са ЛСЕ ,,креативним тумачењем чињеница”. Тврдња да је докторирао код Стивена Вуда требало је да послужи баш у ту сврху. Логика је била ова: мој ментор је предавао на ЛСЕ, а ЛСЕ је део Универзитета у Лондону, ерго ја сам докторирао на Универзитету у Лондону. Када је утврђено да није докторирао код Вуда та веза је постала још посреднија, па је у свом телевизијском интервјуу изјавио да је ЛСЕ тек једна од институција која је била укључена у његов лондонски докторат, ваљда зато што му је први ментор (код ког није успео да докторира) радио на ЛСЕ.

Наравно да је сваком ко нешто зна о високом образовању јасно да је то којешта. Уобичајено је да докторанди са једне институције похађају курсеве на другим институцијама и имају чланове комисије са других универзитета, а каткад се дешава чак и да ментор буде са другог универзитета (на пример, када ментор усред израде дисертације пређе с једног на други универзитет). Све то, међутим, не даје право докторанду да слободно дописује име институције на којој је стекао докторат. То што је неко имао ментора са Универзитета у Лондону (а Јовановић на крају није имао ни то) не значи да је тај и докторирао на том универзитету. На Универзитету у Лондону (као и на сваком другом универзитету) докторирао је само онај ко има аутентичну диплому тог универзитета, односно неке од његових чланица. Јовановић то нема, и ту никакве приче и никакво дописивање имена ЛСЕ на насловној страници доктората не помажу.

Као што су указали аутори изворне анализе на „Пешчанику”, чак и ако је неким случајем Јовановић на крају одбранио докторат, он је то учинио у оквиру ЦHАА и сходно томе само је ту институцију смео да наведе у својој биографији. Разлика између ЛСЕ и ЦHАА је, пак, огромна. Лондонска школа економије је једна од најпрестижнијих институција високог образовања у свету, у многим областима у рангу са Кембриџом, Оксфордом, или Харвардом. ЦHАА је пак британско тело које је било специјализовано за издавање диплома у име оних институција, махом виших школа, које саме нису имале право да издају докторске дипломе. Другим речима, Јовановић је деценијама говорио да поседује докторат са врхунског светског универзитета, док заправо поседује (ако поседује) докторат Политехнике из Портсмута који је одобрен од стране ЦHАА. Наравно, није срамота докторирати у Портсмуту, срамота је причати да сте докторирали на универзитету на ком никада нисте ни били студент. И то је, без обзира да ли је Јовановић на крају стварно одбранио тезу (још увек нисмо видели никакву диплому), сасвим довољно да он изгуби сваки кредибилитет.

Шта нам све то говори? О Јовановићу више ништа, јер је ту све јасно. Али нам говори много о случају његовог докторанда Стефановића. Ако неко деценијама говори неистине о сопственом докторату, какво поверење можемо имати у његов менторски рад? Колико вреди његова реч и реч комисије коју је он формирао? Не вреди, наравно, ништа. Зато је крајње време да једна независна комисија испита и министров докторат. Када се то најзад деси, радо ћу им уступити доказе да је ствар са плагијатом још гора него што се првобитно мислило, те да је скоро све што пише у деветом поглављу Стефановићевог доктората преписано или препричано без навођења извора.

*Научни сарадник Краљевог колеџа у Кембриџу