Повратак Италије у Европу

Италија је са 10,4 одсто службеника најзаступљенија нација у институцијама Европске уније, изузимајући Белгију, у којој се већина институција и налази. Таква бројност не подразумева и велики утицај на политички и економски правац Уније. Поред финансијске кризе, која је од Рима направила проблематичну тему, године владавине Силвија Берлусконија и скандали који су кулминирали на суду учинили су да дотадашњи угледИталије у ЕУ буде озбиљно пољуљан. Премијер Матео Ренци, нови прагматик италијанске политике, изјавио је брзо по преузимању дужности: ,,Ми желимо Европу у којој Италија има фундаменталну улогу јер без Италије Европе нема.” Моја колегиница са Европског колеџа, запослена у Европском парламенту, на то додаје: ,,Иако је Италија оснивач ЕУ, дуго смо пратили туђе приоритете. Требало је да преузмемо вођство раније, али нисмо. Сада бисмо могли.” Италијани и даље верују у европску идеју и то су показали пре месец дана на изборима за Европски парламент када је излазност премашила 60 одсто бирачког тела.

У таквој атмосфери, Рим ће 1. јула преузети од Грчке председавање Саветом министара ЕУ. Председавање је изгубило доста на значају по ступању на снагу Лисабонског споразума. Но, у бриселским круговима, земље чланице и даље улажу велики напор да током својих шест месеци председавања наметну њима важна питања и реше горуће проблеме. Тако се често по бриселским кулоарима може чути опањкавање неке државе или пак хваљење због квалитета њеног председавања. Од вештина дипломата Италије зависиће не само да ли ће нека заостала питања грчког председавања бити решена, већ и да ли ће успети да прикажу проактивнију Италију.

Пре нешто више од месец дана, италијанско Министарство спољних послова објавило је пет приоритета свог председавања. Први приоритет се бави тржиштем и конкурентношћу. Акценат ће бити на дигиталном и енергетском јединственом тржишту: два врло важна елемента економског раста. Земља ренесансе овог пута појачава реторику што се тиченеопходних индустријских иновација и истраживања, свесна да тренутно економско потапање мора имати лека. Други приоритет имасоцијалнудимензијом, нарочито запошљавање младих. Наиме, око 40 одсто младих Италијана је незапослено и убрзано губи наду у своју земљу, често се одлучујући да потраже бољи живот у државама попут Немачке. Трећи приоритет је простор слободе, безбедности и правде и питање имиграције. После катастрофе код Лампедузе, када се око 360 илегалних имиграната удавило, Италија је искористила тренутак да привуче светску пажњу. Италија жели заједничку имиграциону политику ЕУ и поделу терета одбране заједничких граница. Четврти и пети приоритет су спољна политика и политика проширења. Док су сви претходно споменути приоритети ваљано разрађени с јасним смерницама и циљевима, политика проширења је описана уобичајеним флоскулама подршке реформама, примени закона и споразума. Постаје донекле јасно да је Италија запроширењеи отварањепреговарачких поглавља са Србијом, али да је ово питање ипак остављено Немачкој.

Да ли ће се Италија изборити да поново постане равнотежа Француској, Великој Британији и Немачкој услед избора нове Европске комисије тек ћеда се види. До тада, Давиде Денти, докторанд Универзитета у Тренту примећује: ,,Када кажем ’Италија’ сви одговоре:’Ох, Берлускони!’. Успемо ли то да променимо, биће то довољно за повратак италијанског поноса у Европи.”

*Консултатнт за политике иновација и дигитализације ЕУ