Подређени и надређени

Претпоставимо ситуацију у којој вам ваш надређени даје одређени радни задатак за који ви сматрате да није добар, због чега му предложите неколико других начина који би по вама били бољи за остварење истог циља. Након што вас је саслушао, надређени инсистира да извршите задатак онако како га је он замислио.

Како бисте реаговали? Да ли бисте задатак извршили? Како бисте се осећали? Шта бисте мислили о вашем надређеном, а шта о себи? Да ли бисте инсистирање да извршите задатак са којим се не слажете доживели као понижавање?

Ако подређени реагује осећањем понижености, настаје значајан проблем у међуљудским односима. Понижавање је знак презирања тако би подређени могао да закључи да га шеф не поштује и шиканира. Подређени се с тим може помирити и заузети улогу понизног. Он може протестовати против тог понижавања било индиректно, тако што ће саботирати дати задатак, било директно тако што ће надређеном рећи „у лице” да не дозвољава да буде понижаван.

У описаном примеру идеал би била реакција „здравог подређивања”: особа јасно изрази своје неслагање и савесно обави дати задатак. Особа се можда неће осећати пријатно, али сигурно неће сматрати да је неко понижава. Овакво објашњење примерене реакције подређеног ће многима бити чудно, а главни разлог за то је што често не разликујемо довољно „бити подређен” од „бити понизан”.

Да би људско друштво, заједница или породица функционисала, мора постојати нека врста вертикалног реда. Сви се ми морамо подредити том реду како би заједница могла да функционише. На то указује и то што је у речима „надређен”, „подређен”, „наредба”, „уређеност” итд. корен „ред”. Надређеност и подређеност су друштвене улоге које заузимамо у свакодневном животу.

Ни једна од ових улога ништа не говори о вредности особе која је игра. Када смо подређени ми не вредимо мање од надређених, нити више вредимо од оних којима смо надређени. Обе улоге подразумевају позицију истовременог самопоштовања и поштовања другога.

Често наше „дечје ја” сматра да надређени мора да буде у свему бољи од нас да бисмо могли да га поштујемо. А како то најчешће није случај, настаје презир према ауторитету и жеља да се надређени раскринка као неспособан. На основу истог уверења о вишој вредности шефа, особа која је постала надређени постаје бахата према подређенима.

Није могуће здраво подређивање и здраво надређивање без јасног разликовања улоге од особе. И зато је важно да учимо нашу вољену и поштовану децу да нам се здраво подреде, али да не буду понизна. Само тако ћемо изаћи из замке стагнирајућег „спљоштеног друштва” у којем се не признаје ни једна врста ауторитета.