Мегатротер систем

Наиђе тако неко црно време за критичаре свега постојећег. Ударите по влади онако здраворазумско-критички, а она вас прогласи непријатељским елементом. Није битно што је ваш критичарски ангажман поплочан добрим намерама. Уосталом, боље види онај на брду неголи онај под брдом.

Какогод, афера са лажним докторатима и истинитим плагијатима (док се не докаже супротно) створила је врзино коло параноје у којем наоко нема места критичком промишљању ситуације. Уколико се рецимо дрзнете да критикујете детињасту потребу министра Стефановића да експресно докторира, макар то било и на Мегатренду, што је тешко могло проћи без извесних мањкавости приликом израде дисертације, ризикујете да вас повежу са опскурним групама које газећи министра полиције планирају рушење владе. Пазите, можда такве групе и постоје, али какве то везе има са независним и још приде добронамерним критичарем? Или покушајте да у блиској будућности критикујете рад министра Вербића поводом положаја просветних радника у Србији, па ће вам неко врло вероватно прилепити етикету мегаплаћеника који за шаку евра атакује на министров образ. (Узгред, живимо у земљи благостања, па вам иначе никада не би пало на памет да критикујете министарство просвете или неки други ресор.) На крају, ако оспете метафоричко дрвље и камење по газди Мегатренда, због тога што је прекршио етички кодекс итд. могуће је да ће вас повезати са организованом кликом која тенденциозно ради на демолирању илити преотимању реченог универзитета итд.

Вероватно наслућујете, поштовани читаоци, како све ово неодољиво подсећа на класичну замену теза, у којој грбав испада једино добронамерни критичар. На први поглед ништа чудно за систем који је шупаљ као швајцарски сир, и у којем је све другачије од онога како на први поглед изгледа. Полицајац (ни)је криминалац, криминалац (ни)је просветитељ, просветитељ (ни)је склон миту и корупцији, мито и корупција (не) опседају политичара, политичар (ни)је фарисеј са маском Деда Мраза, фарисеј-политичар (ни)је бизнисмен, бизнисмен (ни)је ректор, ректор (ни)је хипокрит, хипокрит (ни)је лекар, а лекар се (није) одрекао Хипократа...

Ако ћемо по француском постмодернистичком филозофу Бодријару, систем у Србији све више наликује симулакруму. Реч је о систему симулираног симулирања симулације, то јест копији оригинала фалсификата – ако ме разумете. Речју, шарена лажа. Сад, уколико вам ово делује исувише компликовано, узмимо популарније поређење – на пример чувену британску ситуациону комедију ,,Мућке”.

Браћа Тротер – Дел Бој и Родни (као и дека, односно времешни стриц Алберт), станују у солитеру Нелсон Мандела у проблематичном лондонском насељу Пекам, преживљавају од данас до сутра, лове у мутном, баве се сумњивим пословима (ваљају робу на локалној пијаци) и неретко заобилазе истину. Сад, размислите тренутак – зар то нису свакодневни обрасци деловања који су се код доброг дела грађана Србије усталили још током деведесетих? Данас, међутим, ти обрасци постају видљиви и унутар тзв. елита, што их (обрасце деловања) прилично удаљава од локалних пракси овдашњих верзија браће Тротер. Наиме, реч је о далеко озбиљнијем и ширем феномену ,,тротеризма” – што је друго име за облик транге-франге деловања којима се неретко бави приличан број оних на одговорним (одговарајућим) позицијама унутар система.

Речју, свака част симпатичној браћи Тротер, миљеницима овдашњих радних људи и грађана, али у Србији тренутно ,,тротеризам” узима маха. Помаља се из универзитетских аула, што дефинитивно сведочи о постојању мегатротер система. Ако вам и даље није јасно о чему се ради, а ви се присетите епизоде у којој Родни Тротер, поносни власник чак две дипломе – из математике и уметности, заједно са Микијем Пирсом, оснива ,,компанију” за производњу и продају магле. Мало генерализујте пример, пресвуците га шаторским крилом етатизма и додајте кашичицу непотизма. Да ли вам је сада јасније о чему је реч?

Социолог