Универзитетске Аугијеве штале

У последњих месец дана нема таблоида, озбиљних дневних новина, недељника, а да се већ на насловној страни не коментарише лик и дело господина ректора, професора, др,мр, власника београдског и иних универзитета под заједничким именом Мегатренд. Не само штампа, већ рецимо и на Београдском универзитету и неким његовим управним органима, ударне тачке дневног реда опет су билилик и дело г.Миће Јовановића. Очигледно је да ће поменути господин вероватно још за неко дуже време остати не само „медијска звезда“, већ ће интересовање за њега, што би се народски рекло, бити, а и шире.

Па по чему је господин Мића Јовановић заслужио оволику, незапамћену пажњу? Нећу бити оригиналан, јер је ова метафора током историје коришћена безброј пута, али ни овог пута не могу да се не присетим Аугијевих штала, из грчке митологије. Па да се присетимо оногашто смо још у школи учили.

Премагрчкој митологији, Аугије јебио је краљ Елиса и отац Епикасте.Најпознатији јепо својој штали у којој је био смештен највећи број стоке у земљи, а посебно и по томе што те штале никада нису биле чишћенесве до времена великог хероја Херакла (у римској митологији Херкулес). Те штале није требало никада чистити, јер је стока била благословена па и оно што она оставља иза себе такође јебило благословено! Чувена је она грчка митолошка прича у вези са Аугијевим шталама. Хера, жена краља Микене Еуристиуса, није трпела Херакла и натерала је свог мужа да му изда наредбу да очисти Аугијеве штале. Задатак је изгледао апсолутно немогућ, јер је цело стадо било благословено према томе и божанствено здраво па и бесмртно, те је иза себе остављало огромну количину балеге. Ове штале са више од хиљадуговеда нису биле чишћене преко 30 година . Међутим, Херакле је то успео да уради за један једини дан тако што је разбио зидове штале и на њу усмерио ток две брзе реке које су језа час очистиле ииспрале.

И сада питање. Какве везе имају Аугијеве штале са уводним делом овог текста? По мени имају, и те како! Г. Мића Јовановић је дошао у средиште јавног интересовања управо због тога што су за сада познати бар неки докторати, труковани на његовим универзитетима, били плагијати, да не кажемо лажни. Клијентела на његовим универзитетима такође је била благословена, божанствено здрава, па безмало и бесмртна, недодирљива, те онда није ни чудо што је иза себе остављала, оно што је остављала. Можемо само да закључимо да очигледно на његовим универзитетима, чистачица дуго није долазила. А онда ко то после толико времена треба све да почисти, па ко други, него опет један митолошки Херакле.

Међутим, без обзира на све особине Аугијевих штала и афере Мегатрендова, били бисмо крајње неправедни прем њему те да све интелектуално бешчашће наше свакодневице усмеримо само на његове универзитете. Господин Мића Јовановић је само врх леденог брега који је јако велик, дубоко зароњен у води, не види се тако јасно као што је то онај део који је изнад воде, на пример, у лику и делу господина Миће Јовановића. Да поменути господин није био толико незајажљив, и он би остао непознат јавности.

Међутим, подводна интелектуална корупција је свестранија, перфиднија. Тако сазнајемо да на државном Београдском универзитету 50 одсто редовних професора нема објављен ниједан научни рад. Па како су онда они докторирали? Затим, вредновања научних радова по квантификацији коју је одредило Министарство за просвету и науку пружа неограничене могућности за незаслужена научна звања, високе положаје у научној и административној хијерархији како на универзитетима тако и у тзв. научним институтима. Тако, на пример, три објављена тзв. научна рада у опскурдним домаћим ,,научним” часописима који излазе као „Гласници”, „Архиви”, „Зборници”, „Годишњаци” вреде као један у највреднијим светским часописима „Сајанс” или „Нејчер”! Или, у шта сврстати када су студенти принуђени да купују уџбенике директно од својих предавача, и да због тога добијају већу оцену. Оваква корупција се никада не пријављује, јер одговара и студентима а и тзв. професорима.

Исто тако читамо о шокантним подацима да је професор на једном приватном универзитету током једне године чак 11 пута био ментор, а на једном другом факултету докторат је брањен сваких 18 дана! Није онда ни чудо што имамо више доктората по глави становника него најразвијеније земље. Није их све могао наштанцовати г.Мића Јовановић.

И оно што се мени чини да је сада најопасније у целој овој афери око Миће Јовановића јесте да ће се кола сломити само на њему!

Остале, подводне много масовније и далекосежно опасније последице интелектуалног бешчашћа, остаће и даље нетакнуте! Имамо и ми као и Аугије велико благословено стадо.

Како све то рашчистити, ко би био сада наш Херакле? Одговор на то питање је врло једноставан. Направити једну међународну, непристрасну, некорумпирану рецензентску комисију високог угледа која ће прочешљати не само тренутне докторате него и научни опус целокупног универзитетског наставног особља као и научног особља по институтима широм Србије. Да добијемо тачан увид где смо са нашим научним резултатима и ко су уопште код нас научници. Посебно је то сада ургентно, јер је данашња целокупна људска цивилизација заснована управо на науци. Може да нам се деси да су политичари са плагијатским докторатима можда и најмање зло нашег друштва.

*Професор Универзитета