Послодавци штите добре раднике

Управо оно што спочитава другима: доношење одлука на основу идеолошких уверења, може се приписати аутору поменутог текста – идеолошки острашћена неаргументована критика измена Закона о раду. Ни у једном делу текста се те измене не помињу нити се оспорава њихова суштина. Уместо тога се, по ко зна који пут, на стуб срама закивају власници капитала, односно послодавци, и „адвокати крупног капитала оличени у одговарајућим телима Европске комисије и Америчке привредне коморе у Београду” (Опет међународна завера!).

Шта мене квалификује да пишем о овој теми (нисам питао шта квалификује аутора поменутог текста)? Прво, радио сам у доба самоуправног социјализма, од места приправника до места директора, и добро познајем добре и лоше стране тог система. Друго, радничко сам дете и добро су ми познати егзистенцијални проблеми радничке класе. У многим аспектима подржавам њихове захтеве, али их не злоупотребљавам. Треће, оснивач сам и сувласник приватног предузећа које ове године слави 25 година од оснивања (једно од првих 100 приватних предузећа у бившој Југославији), па се сматрам меродавним да говорим у име оних послодаваца које Владимир Вулетић окривљује за измене Закона о раду и све недаће радничке класе. И четврто, члан сам Управног одбора Америчке привредне коморе у Београду, која дуги низ година ради на побољшању пословне климе, не само за велике америчке фирме, него и за домаће компаније. Оно што не знам да ли ме квалификује или дисквалификује у овој дискусији је чињеница да нисам члан ниједне политичке партије.

Овде желим да подвучем две чињенице. Прво, ниједан нормалан послодавац неће отпустити доброг радника. Напротив, гледаће да га што боље награди и стимулише како радник не би отишао. За то му није потребан ни стари Закон о раду, а ни овај нови. Јер добар радник је највреднији ресурс који послодавац има. Можда ћете се питати (због негативне слике о предузетништву створене у нашем друштву) где постоје такви послодавци. Има их пуно, хвала богу, само се о њима обично не пише. Пише се углавном о онима који се појављују у текстовима о скандалима. Друга чињеница, у вези с првом, је став друштва према предузетништву. У свим системским документима (па и експозеу премијера) предузетништво је означено као стуб економског опоравка и развоја. А шта се дешава у стварном животу: сатанизација приватног сектора и самог предузетништва. Тешко ћемо на тај начин стимулисати армију незапослених да не чекају државу, већ да се сами покрену.

Ако погледамо новине Закона о раду, поставља се питање шта је ту лоше за добре раднике (или је можда циљ заштитити нераднике)?

Да ли би било ко запослио оне који имају 30 година радног стажа, који су вам потребни због свог знања и искуства, али којима, у случају отказа због недостатка посла, морате исплатити отпремнину за све године стажа, код свих претходних послодаваца? И то не због тога што ви желите некога да отпустите, него зато што су такви услови пословања.

Или, да ли је боље да имате могућност да некога запослите на одређено време до две године, јер не знате какви ће услови пословања и даљег развоја бити дугорочно, или је боље запослити некога „на црно” док не будете сигурни да ће посао кренути (што се дешава у пракси)?

Или, да ли је боље условима за давање отказа штитити нераднике или створити услове за запошљавање добрих радника, оних који хоће да раде?

Да цео текст не би завршио на идеолошкој равни као и поменути чланак, позивам аутора да дође у компанију чији сам сувласник и да разговара с „јадним и експлоатисаним” запосленима. Да види у каквим условима раде, шта мисле о предложеним изменама Закона о раду, односу послодавца и запосленог, о здравој конкуренцији, добрим и лошим радницима. На крају свега, молим господина Вулетића да ми одговори на једно једино питање – где ће се запослити радници ако се укину послодавци?

Дипл.инж., суоснивач и директор компаније ОСА – Рачунарски инжењеринг доо