Између домаћег хаоса и европске перспективе

Данас је редовна Скупштина Кошаркашког савеза Србије, на којој ће вероватно бити речи и о добро познатим негативним појавама у нашој кошарци. Дијагноза тог стања је одавно позната, па би зато расправу требало усмерити на могућа решења.

Колико су снаге на међусобна трвења и мржње потрошили Партизан и Црвена звезда последњих година, још више су се уморили сви они који свакодневно прате тај сукоб, неки емотивно, а неки из пуке радозналости. Свакако, српска кошарка је много више од “вечитих” ривала, али да ли је уопште могућ њен напредак без нормалних односа између њих, без њиховог патриотског начина размишљања а не само уско клупског.

Капитал у људима

Објава приватизације значи за клубове растанак од касе јавних предузећа. Држава претходних година није имала исти однос према свима, нити су повериоци имали исто слуха за све у општој беспарици. Кад за све важе иста правила, као рецимо у Италији, сведоци смо да једна Сијена данас игра у финалу (изгубила за длаку од Милана у мајсторици), а сутра се сели у Четврту лигу. Или кад видимо да у Хрватској нико није издајник што Цибона нема пара да игра у Евролиги.

Чак и ако оставимо по страни блиставу традицију, коју српска кошарка има још од доба кад је била стожер у стварању југословенске школе, остаје и даље много охрабрења. Ту су, пре свега, способни људи. Додуше, не увек најбоље међусобно усклађени. Један од приоритета КСС требало би да буде управо њихово повезивање у ефикасније и више колективно “биће”.

КСС данас има велику шансу да направи велику ствар, ослањајући се на непроцењив капитал у личностима. На једног Бору Станковића, који је и у позним годинама и даље присутан на свим састанцима Светске кошаркашке федерације (ФИБА) где се одлучује о значајним стварима. Ако га генерални секретар Фибе Патрик Бауман редовно пита за савет, могли бисмо по некад и ми. Зоран Радовић је у последњих десетак година израстао у вероватно највећег стручњака за међународну кошарку. У Женеви је и Предраг Богосављев, коме Фиба даје важна задужења у организацији такмичења.

Недавно је код нас као споредна вест дат избор Дејана Бодироге, потпредседника КСС, у Борд европског огранка Фибе (ФИБА-Европа). Ту информацију су „појели“ Звезда и Партизан у чијим ретким тренуцима примирја може да се сазна и нешто друго о кошарци. Бодирога је и нови председник Такмичарске комисије ФИБА-Европе, која је једна од три најзначајније, поред Техничке и Омладинске (у њу је ушао Драган Тарлаћ). И што је можда најбитније, члан је Извршног одбора ФИБА-Европе, што значи да важне одлуке не могу да прођу „незапажено“ или без његовог учешћа у њиховом доношењу. А то се догађало претходних година када смо, као и још неке земље с богатом кошаркашком традицијом, били гурнути далеко од збивања и одлучивања.

Александар Ђорђевић као селектор и личност доноси нову енергију. Репрезентација одавно није више животни циљ играча, они не хрле на летње припреме, не хају за лекције из патриотизма. Тога је Ђорђевић био свестан и пре но што се о тренутном стању консултовао са својим претходником Душаном Ивковићем. У главама нових генерација није уклесано старо, неписано правило: државни тим је место где се највише напредује! Клубови, природно, не пропагирају такав начин размишљања. Али је доказано да је кошарка у једној земљи велика само колико и њена репрезентација. То се види и по Шпанцима којима се не дивимо због Реала, Барселоне или АЦБ лиге, већ због тога што су до скора били олимпијски вице-прваци и светски шампиони.

У Ђорђевићу је огромна количина наше кошаркашке “истине” према којој морамо да се понашамо са великом пажњом. Тим пре што је његов ризик највећи, јер његов лик победника, који сви имамо у глави, могао би да избледи у само пар утакмица. Тако је то овде... Неки су се после изостанка са Олимпијских игара осмелили да држе лекције и једном Ивковићу, освајачу шест медаља са националним тимом.

Фиба узвраћа ударац Евролиги...

Српска кошарка има још великих „играча“ на чију помоћ увек може да рачуна, чак и ако се не обнови Стручни савет КСС (по свему судећи неће). Почев од Ранка Жеравица који и даље гледа више утакмица дневно него што неки млади тренери стигну недељно. Да не помињемо оно што и врапци на грани знају, све оне тренерске громаде, некадашње проверене функционере Савеза, дугогодишње чланове Стручног савета... Ту је и успешна гарда младих стручњака широм Европе па и у Америци.

Успех је и што имамо оба сениорска тима (женски и мушки) на светским првенствима. И резултати омладинских тимова су на солидном новоу.

А шта немамо? Поред здравих односа два најбоља клуба...

Немамо квалитетно првенство. Истина, не води га КСС (изразио жељу да га опет преузме), који ипак није без одговорности, нарочито ако ствари иду лоше. Исход овогодишњег финалног турнира АБА лиге је бетонирао и тезу да је учешће српских клубова у том такмичењу у снажној служби развоја регионалне кошарке али без довољно позитивних ефеката на српску. Мучну слику завршнице домаћег првенства својим квалитетом донекле је спасао Богдан Богдановић...

Добри познаваоци прилика у европској кошарци знају да се ближи процес озбиљних промена у систему европских клупских такмичења. Нова ФИБА-Европа, као и нова, централизована Фиба, сигурно неће више трпети монопол Евролиге која без јасних критеријума окупља „елитне“ клубове Старог континента (зар Партизан није доказао да му је ту место!). Садашњи систем је последица слабости транзиционог периода развоја Фибе која, после недавног самита у Истанбулу, опет пуца од самопоуздања. Очекује се да Фиба ускоро изнесе своју понуду најбољим европским клубовима, што ће можда довести до нове кошаркашке „прерасподеле Европе“.

Важно је да наша кошарка више неће бити неми посматрач таквих процеса, већ ће утицати на њих. У мери колико буде способна за то. А та мера зависи искључиво од унутрашње способности да се међусобно сарађује и организовано делује. Ако смо успели да завршимо овогодишњи домаћи шампионат, шта је за нас немогуће?! Вероватно ништа, па чак ни то да будемо поново европски и светски прваци.

Александар Милетић