Одморити се од себе

Идеалан годишњи одмор је онај после ког је човек толико одморан и задовољан да се зажели повратка послу и својим редовним активностима. Овакав годишњи одмор изгледа потпуно недостижно многима који су упрегнути у свакодневицу. Иако свако има право на овакав одмор, ретки су они који могу да га остваре. Према неким ауторима, годишњи одмор не би смео да траје краће од три недеље, јер је толико времена потребно да се дође до жељеног стања одморености.

Већина људи током коришћења годишњег одмора пролази кроз три фазе. Прва је „излазак из енергетског минуса”, а за њу је типично да се људи пасивно одмарају, тако што, на пример, много више времена проводе у спавању него што је то за њих уобичајено. У следећој фази одмарања људи стављају акценат на уживање и забаву. Одмарање је дефинисано негативно – као одсуство оних делатности које су довеле до умора и засићености, а забава је дефинисана позитивно, као игра, активност у којој људи уживају зато што желе да се њоме баве. Док нас одмор враћа у енергетску нормалу, забава нас пуни животном енергијом. Коначно, трећа фаза годишњег одмора јесте она када све то помало досади особи тако да она све више мисли на повратак у редован живот и на уобичајене активности.

Оно што код савременог човека у највећој мери омета овај процес одмарања јесте он сам – његово осећање дужности и поистовећивање са властитом пословном улогом. То значи да иако се он физички налази на годишњем одмору, ментално наставља да се бави својим свакодневним обавезама. А овакав ментални став изазива и одговарајуће емоције. Зато неке и на одмору у рану зору „буди” размишљање о пословним проблемима и међуљудским односима.

Овај „унутрашњи глас” или речником трансакционе анализе „унутрашњи родитељ” је онај део нас који нам не допушта да се одморимо. Речи „распуст” и „допуст” долазе од глагола „пустити” – у смислу да је неко слободан од обавеза, од дужности, а слободан за то да се бави оним што му је воља. И реч „дозволити” значи да неко може да ради неку одређену активност према својој вољи. Да би људи могли и ментално да се одмарају, морају да добију дозволу, допуштење од властитог унутрашњег родитеља.

Зато је најважније када крећете на одмор да га себи дозволите, да признате себи да сте га заслужили, да имате право на њега. Можда вам се неће свидети чињеница да сте ипак заменљиви и да ствари ипак иду добро и без вас, али то је чињеница коју морате да прихватите да бисте као одговорна особа могли да се опустите. Одмарање је ментална категорија, а главни услов за квалитетно одмарање јесте да искључите и на одмор пошаљете и свог „унутрашњег родитеља”.