Све орвеловске године

Музеј примењене уметности, БеоградЈугослав Влаховић (1949) познат је најширој јавности, пре свега, као илустратор београдског недељника „Нин”. Свакако, овај ауторов јавни говор представља само једну од најупадљивијих вишедеценијских креативних зона у којој је утемељен његов континуирани визуелни коментар. Наиме, читаве генерације „Нинових” читалаца, од 1976. године па током деценија, могле су меморисати и визуелно се едуковати Влаховићевим илустрацијама, преко 7.000 публикованих уз текстове или на насловним странама „Нина”. Насловнице овог недељника и њихова ангажована визуелна порука представљале су посебан изазов Влаховићу да разуме и читљиво коментарише актуелне политичке и друштвене догађаје, што се и на богатој поставци јасно уочава.

Поред тога, ова добро конципована ретроспективна изложба пружа увид у ауторов читав опус, фокусирајући различите стваралачке сегменте који у закривљеној временској линији обухватају избор око 500 радова насталих од 1968. до данас.

Једноставно насловљенаизложба „Књиге отисака” обухвата различита поља делатности везана за графичку штампу, у којој је утемељен рад овог илустратора и карикатуристе, графичког дизајнера и професора графике књиге, коју је студирао, а данас предаје на Факултету примењених уметности у Београду. Формиран у време првих београдских перформанса и култне представе „Коса”, Влаховић је био активни учесник ових догађаја, а делу ове арт-гериле тог времена припада и музичка група епизодног карактера коју је сам основао. Своју љубав према музици наставио је и дугогодишњом сарадњом са бендом „Рибља чорба”, за које је радио промотивни графички дизајн за њихове бројне плоче и друге носаче звука. Ови различити медијски аспекти у којима је деловао у преломним годинама формирања оснажили су Влаховићеву уметничку личности и веру у моћ визуелне поруке која се чита и у раду малог формата, издањима новина, корицама књига, илустрацијама, ауторским књигама, графичким мапама. Стваралачко одушевљење и креативни потенцијал у раним годинама, још током студија, позиционирали су ауторску личност чији препознатљив рукопис гради специфични ликовни говор једноставног графизма, схематично-поентилистичким средствима са нагласком на надреално и апсурдно магритовске провенијенције.

Поставка у Музеју примењених уметности својом концепцијом прати хронолошки ток Влаховићевог стваралаштва групишући у логичне целине различите врсте његових остварења. Страх да ће се невелике илустрације из новина, које су део текста и у прелому штампе имају своју визуелну логику, на овој поставци изгубити, није оправдан јер су управо пажљивим аранжманом сачувале своју примарну вредност, универзалност поруке.

Цртеж у функцији идејног корпуса текста или задате теме обележио је стваралачки континуитет овог аутора, чије универзалне поруке реферишу на његов комплексни културни систем однеговане графичке културе, која је темељ његовог стваралачког идентитета.

Љиљана Ћинкул