Пеперсима против Цеце

"Доћи ће више од сто хиљада људи. Показаћемо да се овде поштују праве вредности, а не Цеца". Отприлике овим речима је један државни функционер описао своја очекивања од концерта америчке рок групе "Ред хот чили пеперс", који је недавно одржан у Инђији.
Да доласци познатих музичара из иностранства на наше просторе нису тек обични забавни догађаји, већ да им се, у делу јавности даје много шири значај и без ових, његових речи одавно је познато. Јер, за тај део јавности они су потврда да Србија полако, али сигурно постаје "део развијеног света" који је спреман да подели његове вредности (у овом случају културне) и прихвати модерни начин живота.

С тим у вези стиче се и утисак да део наше политичке елите настоји да, у складу са вредностима које афирмише, "новом времену" да и нови културни образац како би и на том плану створио потпуну дистанцу од времена (и система) у којем смо донедавно живели. Тако су, готово одмах после петооктобарских промена, као својеврсну најаву доласка "новог доба" поједини лидери ДОС-а упорно најављивали гостовање "Ролингстонса" у Београду. О концерту "Стонса" почело се говорити још 2003, а у преговоре о њиховом доласку били су, изгледа укључени и неки политичари. Да од давања великог значаја оваквим догађајима нису имуни ни наши (нови) суседи потврђују и најаве из Црне Горе, према којима ће на концерт "Ролингстонса" у тој републици доћи њен комплетан државни врх, а питање је ко ће све седети у ВИП ложи када "Стонси" 14. јула буду свирали на Ушћу.

Да њихов музички фестивал нема само забавни карактер, већ да носи и одређену политичку поруку, годинама истичу и организатори "Егзита". Они напомињу да је тај фестивал, настао у време владавине Слободана Милошевића, представљао тада својеврстан облик бунта против његовог система вредности и био израз жеље младих људи да коначно изађу из изолације.

Сличних примера, који говоре о заинтересованости значајног дела наше друштвене елите да се овим догађајима да прворазредни значај има много. Тако се наши политичари често изјашњавају као "фанови" овог или оног састава, долазе на концерте и фестивале, промовишу их, сликају се са музичарима, или их чак примају у својим кабинетима. Наравно, они су и медијски веома добро "покривени", па се недељама унапред најављују као дешавања од изузетне важности.

У свему томе, наравно нема ничег лошег. Јер, свакоме је драго када може да угости неку познату групу или организује концерт за памћење. Осим тога, сви ови догађаји добра су прилика за забаву и успостављање контакта са младима из окружења, а имају и економски значај, тако да заиста могу допринети стварању бољег "имиџа" земље у иностранству.

Али, поставља се и питање да ли у тражењу новог "културног обрасца" настају и одређене злоупотребе, нелогичности и претеривања. Не покушава ли неко да направи вештачку поделу на "нас" који смо лепи, млади и паметни, а самим тим и спремни да прихватимо идентитет новог доба и "њих" који су примитивни и оперисани од слуха, па су зато још "заостали у деведесетим". Може ли се направити подела на подобне и неподобне музичке правце, пожељне и непожељне певаче, па у складу са тим једне фаворизовати и промовисати, а друге, унапред означаване као "симболе Милошевићевог времена", ниподаштавати. Наметање ових подела, чини се понекад иде дотле да поједини аналитичари сматрају да је, чак и када су музика и забава у питању на делу увођење својеврсне "морално-политичке подобности". Осим тога, питају се они, ако је деведесетих и било покушаја наметања "турбо фолк културе", није ли данас на делу нешто слично, само у другом правцу.

Све и да ствари не стоје баш тако, поставља се питање да ли су концерти, фестивали и слична дешавања, понекад одлична прилика да се, по оној народној "удри бригу на весеље" скрене пажња јавности са великих друштвених проблема и искушења нашег времена и тиме, ако већ не може на другим пољима, покаже да смо, барем када је забава у питању (уз спорт и лепоту), "део уједињене Европе".