Шампионат који сви присвајају

Специјално за „Политику”

Рио де Жанеиро – Док дојучерашњи јунаци напуштају борилишта погнутих глава, а већина њихових навијача остаје на трибинама, пада ми на памет како би једном реченицом могла да се одслика атмосфера коју свакодневно удишемо: овај шампионат припада свима. Светско првенство на којем се сви гости осећају као код куће, волећи фудбал више него икада. Можда и не само они који су дошли, него и гледаоци пред телевизијском екранима, широм света.

Ипак су овај шампионат присвојиле, више од других, латиноамеричке земље. Земље из региона га не доживљавају као бразилски, него као њихов. И феномен успеха Костарике је део ширег контекста, латиноамеричког бума 2014. Од 16 тимова који су прошли прву фазу, седам је латиноамеричких: Бразил, Аргентина, Уругвај, Колумбија, Чиле, Мексико и Костарика. Ако додамо САД, можемо да причамо о панамеричком буму. Само шест европских земаља у другој фази – то је нешто сасвим ново.

Неки су у шали већ рекли да је ово најважније првенство Америке, које ће завршити великим дербијем Бразил – Аргентина. Кажу да је у Бразил ушло више од 80.000 Аргентинаца и више од 40.000 Чилеанаца. Ипак је најзанимљивији податак да су навијачи САД купили око 187.000 карата, по чему заостају само за Бразилцима...

Фудбалска грозница у САД

Није ли необично када амерички новинар Бен Смит, после пораза од Белгије (2:1) напише: „Ово је крај пута ка америчком сну, али и ноћ за памћење”. Откада је било који „амерички сан” везан за фудбал? Шта им је фудбал значио пре 40 година, док није њујоршки Космос ангажовао остареле звезде, Карлоса Алберта Тореса, Франца Бекенбауера и ненадмашног Пелеа, да промовишу ову игру у САД? Од тада је било неких помака и падова, Американке су напредовале више него Американци, али интересовање за фудбал никада није било ни слично садашњем. Читајмо још мало текст Бена Смита:

„У Белој кући, председник Барак Обама је гледао пренос, док је потпредседник Џо Бајден обилазио играче у свлачионици стадиона Фонте Нова, да им пожели срећу. Утакмицу су гледали и Том Хенкс, Ријана и Леброн Џејмс. На централном фудбалском стадиону у Чикагу хиљаде су чекале у редовима да уђу и гледају меч на огромном екрану. Исто је било на бејзбол стадиону у Сан Дијегу, па у Брајан парку у Њујорку, на Маркет скверу у Пицбургу, у центру Вашингтона и пред градском кућом у Бостону. У Минесоти је Твинс бејзбол тим вежбао за меч са Канзасом, гледајући фудбал на џиновском екрану. То су све живи, опипљиви докази да је фудбал коначно постао ствар од националног значаја у САД – Американци су били уједињени широм свих 50 земаља овом светском игром”.

Далеко од америчког континента, наше одушевљење атмосфером на овом шампионату деле и уздржани Немци, бар према изјавама играча попут Подолског и Швјанштајгера. Немачка је била спремнија од многих за бразилске напоре. У сарадњи са групом својих инвеститора, изградили су читаво одмаралиште са центром за тренинг у селу Санто Андре у историјском региону Санта Круз Кабралија близу Салвадора, у држави Баија. То је регион у ком су вршена прва два масовна католичка обреда 1500. године, када су овде стигли Португалци. Цела држава Баија је врло репрезентативан узорак бразилског народа са својом мешавином раса.

Тако су Немци изабрали место везано за бразилску историју и друштвене односе, можда тражећи везу са духом овог народа. Можда су размишљали и о подршци навијача Фламенга, када су за другу боју својих дресова изабрали црвену и црну комбинацију Фламенга. Наравно, избор је био повезан и са њиховом врло тешком првом фазом шампионата, у којој су све утакмице биле на северо-истоку.

Шта је одушевило Подолског

Неки ће помослити да је део стратегије зближавања са предостојећим ривалом у полуфиналу била и изјава Лукаса Подолског на друштвеној мрежи, написана на португалском: „Сваки дан сам све више заокупљен овом прелепом земљом и том сјајном позитивном енергијом. У ствари, нема бољег места за светско првенство од земље фудбала”. Ипак, мислим да је Подолског захватио дух који осећам овде, где свако жели свим срцем да остане до краја, да изађе на Маракану 13. јула.

Исте околности и исти дух прожели су посету некадашње звезде Зика, највећег идола у историји Фламенга, припремном центру Холандије, тачније центру „највољенијег” бразилског клуба, у јужној зони Рио де Жанеира. Зико је повео своје унуке да упознају Ван Персија и Робена, да се сликају с њима и добију аутограме. Сам је најлепше почашћен: наранџастим дресом са потписима 23 фудбалера и тренера Ван Гала, на врло срдачном дочеку.

За мене је, ипак, најлепша слика духа Светског првенства једна епизода испред стадиона, сусрет израелског туристе Амијада Гуревица и осмогодишњег Бразилца Каја Дантаса. Амијад је са сином и двоје рођака – сви у дресовима Бразила – ишао на утакмицу Холандија – Мексико, носећи четири карте вишка, јер су његови пријатељи отказали пут у Бразил. Намеравао је да их прода за око 700 евра, када је видео Каја са транспарентом на енглеском и шпанском: „Молим вас, помозите ми да уђем на стадион и гледам Светско првенство”. Амијад се предомислио: дао је карте Кају, његовом брату, још једном другу и рођаци која их је све одвела на стадион. На стадион је ушла и Кајова тетка, којој су карту поклонили мексички навијачи.

Касније је Амијад рекао новинарима: „Дао сам карту дечаку само да му видим лице када буде на стадиону. Добро се сећам када сам први пут гледао фудбал у Израелу. Навијао сам за Хапоел који је те године последњи пут био шампион. Желео сам да и тај дечак упамти ову утакмицу за читав живот”.