Танго – диктат срца и емоција

– Затворени загрљај. Брзи и кратки окрети. „Додир” погледом и интимна прича без речи – то је танго. Овој игри сваки пар за себе на само њему јединствен начин исписује своја правила. Она могу да се мењају или утврђују зависно какав је диктат срца и емоција – овако заводљиви плес који ни посматраче не оставља равнодушним дефинише Милица Вукадиновић. Ова уметница и њен пријатељ Владислав Марић окупили су синоћ у „Миксер хаусу” поклонике танга. На подијуму су плесале различите генерације парова, међу њима је било оних који би своје умеће могли да покажу и пред жиријем на такмичењу, а жеља да осете страст игре није поколебала ни почетнике.

– Само вежбом уз оне који владају игром танго може да се савлада – тврди инструктор Марић и поручује да се плес, а нарочито не овако специфичан попут танга, не учи као лекција из књиге. Према његовом рецепту, потребно је ангажовати чула, препустити се осећањима, разменити енергију са партнером, осетити загрљај и сигнале које шаљу очи, усне, обрве, осмех...

Марић је казао и да играње танга захтева озбиљност, што не значи да неко ко има двадесетак година не може да се подичи овом особином, али ипак је приметно да на плесне балове долазе старији парови. Својеврсна културна филозофија овог плеса све више привлачи и млађе генерације.

Искуство Вукадиновићеве показује да је танго налик језику. Учи се најбоље у конверзацији, а кад се савлада може да се користи у целом свету.

– Танго можемо да плешемо и са непознатим људима, а да се разумемо, и уз све то можемо да задржимо нешто што је само препознатљиво за партнера са којим делимо подијум и да кажемо – то је наш плес – појаснила је ова уметница.

Плесни програм понедељком постао је традиционалан у Савамали, где је нарочито „ватрено” када се осети дух Аргентине. Танго је првобитно био плес импровизације који је комбиновао ритам и покрете неколико ранијих музичких и плесних традиција. Најупечатљивији траг оставио је кандомбе, аргентинска верзија плеса робова из Африке, који су они донели у Буенос Ајрес. Други извор билаје кубанска хабанера, са афричким утицајем. Елементи кубанске хабанере и европске полке спојили су се у локални аргентински плес милонга. Милонга каква је и синоћ била на програму првобитно је била песма пуна импровизације коју су певали певачи аргентинских степа. Као плес постала је популарна на улицама Буенос Ајреса седамдесетих година 19. века.

Период од 1920. до 1940. године Аргентинци зову златно доба танга. Танго тада добија данашњи облик.

Постоји подела и на „сценски танго”, карактеристичан по веома захтевним фигурама,готово акробацијама, као и на електро танго.

Учитељи танга на синоћњем дружењу подсетили су да њихов програм обухвата једноставне покрете у којима уживају и плесачи и гости.