Од богатог садржаја до тактичке досаде

Од одушевљења, па скоро до досаде. Тако би се у најкраћем могао описати ток јубиларног 20. светског фудбалског првенства. Јер, уживање у такмичењу по групама, које је углавном донело изузетно квалитетан фудбал, с богатим садржајем, с много трчања и борбе и са оним најважнијим головима (136 на 48 утакмица, односно 2,83 по мечу) „запретило“ је да ће овај Мундијал ући у историју као један од најбољих.

Много је репрезентација које су, на радост публике, играле без калкулација, нападачки, за гол више. Пун допринос дале су фудбалски „мале“ земље, а пре свих Костарика, Чиле и Мексико. Оне су се куражно супротставиле светским гигантима, па су после првог дела надметања морали да се врате кућама три светска шампиона: актуелни Шпанија, Италија и Енглеска. Уз њих завршила је и Португалија, предвођена званично најбољим фудбалером на планети Кристијаном Роналдом.

Међутим, „нокаут фаза“ фудбалског карневала променила је начин размишљања већине њених учесника, тако да се више размишљало да се не киксне, него да се угрози противнички гол. Спласнуо је ентузијазам и значај утакмица је „убио“ лепоту и чар игре. То је донекле и разумљиво, пошто поправног нема, али никако није и оправдање. Такво опредељење некима се обило о главу, а пре свих било је кобно за оне који су придобили срца неутралних гледалаца – Мексика и Чилеа. И ефикасност је значајно опала (18 погодака на 8 сусрета, или у просеку „скромних“ 2,25 по утакмици), а „преживели“ су сви победници група. Елиминисан је још један првак – Уругвај, који је без прве звезде Суареза (одстрањен због уједања Кјелинија) потврдио да нема тим кадар да се бори за светски врх, па чак ни да одбрани четврто место из Јужне Африке.

Мечеви четвртфинала донели су нове тактичке ратове и утисак да су поново поједини селектори погрешили у избору и играча и начина игре. Ово се пре свега односи на Марка Вилмотса и Белгију, али и на Дидијеа Дешана и Француску, па и на Хосеа Пекермана и Колумбију. Запели су и пали на првим озбиљнијим препрекама, мада су имали потенцијал за далеко веће домете. Испао је и пети бивши шампион – Француска, а голова је било „на кашичицу“ – свега пет у четири дуела (просек сиромашан – само 1,25).

Сада остаје нада да ће најбоље четири селекције у последње четири утакмице поправити утисак, јер ће у коначну оцену о свему што се дешавало на другом великом надметању у земљи самбе и фудбала оне имати кључну улогу.

Посебно поглавље на јубиларном такмичењу под окриљем Фифе су судије и понашање играча. Много повлачења, театралних падова, бацакања и фолирања, гурања, повлачења и хватања, излежавања, лактања, ударања, приговора, отезања... Слабе судије толерисале су неспортско понашање актера, па бајаги има мало картона. Груби стартови су често остајали некажњени, па чак и без усмених опомена. Када, рецимо, Кавани, у немоћи, из све снаге бесно нагази колумбијског играча (Родригеза), никоме ништа, то је нормално, то је у жару борбе. Да је исто урадио, на пример, наш млади Матија Настасић добио би црвену „картончину“ и пар утакмица приде да се пуши. Десни бек Грчке Торосидис направи ласту пред својим голом против Костарике и левом руком избије лопту испред Болањоса, али то арбитар Бенџамин Вилијамс из Аустралије који је иначе „изванредно“ делио правду није видео, или није хтео да види. Белгијанац Алдервајрелд удари Кануникова у ногу, овај паде, а судија Немац Брих се „направи Енглез“ и каже да се Рус саплео на лопту!

А, шта тек рећи за дивљачки старт Хуана Зуњиге којим је онеспособио бразилску мега звезду Нејмара? Прошао је некажњен и на утакмици и код дисциплинске комисије Фифе. Образложење „дисциплинаца“ да не могу накнадно да казне Колумбијца је, најблаже речено, неозбиљно и смешно. Па, како су казнили Суареза, чији „злочин“ арбитар није ни видео, а ни санкционисао?

Такође, намећу се и питања: чији је прекршај тежи Зуњигини или Суарезов?

И да ли је Уругвајац заслужио овакву казну?

Провукао се и арбитар Карлос Веласко Карбаљо из Шпаније. Као награду добио је да остане у конкуренцији кандидата за делење (не)правде у последња четири меча. Судбину срећника доживело је још неколико „грешника“, или је можда правилније рећи послушника, као што су: Јуичи Нишимура из Јапана, рекордер Равшан Ирматов из Узбекистана, Никола Рицоли из Италије, Марко Родригез из Мексика, Педро Проенса из Португалије, Марк Гајгер из САД-а...

Очигледно је да су у питању неки други – виши интереси, који још једном дају повод бројним шпекулацијама о разноразним махинацијама и корупцији у Светској фудбалској организацији.

Ђорђе Смиљанић