Ђорђевић окупља репрезентацију

Вечерашњим окупљањем кошаркашких репрезентативаца у београдском хотелу „Зира”, отпочеће акција – Светски куп у Шпанији (од 30. августа до 14. септембра) и селекторски деби прослављеног аса Алексанра Ђорђевића. Недавно објављен скраћени списак од 20 играча, два дана касније ревидирао је Новица Величковић. отказом под неразјашњеним околностима. Иако је Ђорђевић изјавио да су сви кандидати „дали безусловни пристанак”, поступак искусног крилног центра, селектор је оценио „бруком и срамотом”, посебно јер је због Величковића, прецртао такође искусне и заслужне Савановића и Мачвана.

Тако ће се за место међу 12 путника за Гранаду, где ће се наш тим такмичити у А групи са домаћином Шпанијом, европским прваком Француском, Бразилом, Египтом и Ираном, борити 19 кошаркаша, наравно, уколико не буде нових отказа или одустајања због повреда. Ђорђевић рачуна да ће вечерас видети 14 спремних играча, осам из спољне линије (Мицић, Дангубић, Јовић, Калинић, Богдановић, Теодосић, Марковић, Симоновић) и шест центара (Бирчевић, Митровић, Штимац, Бјелица, Радуљица, Кравић) и двојицу недовољно опорављених Мицова и Лучића, који ће радити по посебном програму. Селектор верује да би они могли да се придруже екипи 15. јула, а 20. очекује капитена Крстић који је добио продужени одмор и двојицу НБА играча, Недовића и Кузмића које са Голден Стејтом очекује Летња лига.

Оно што кошаркашку репрезентацију прати као коб после освајања светске шампионске титуле у Индијанаполису 2002 као коб (Гуровић, Јарић, Дробњак, Дивац, Вујанић, Томашевић, Бодирога, Котуровић, Чабаркапа, Ракочевић, Стојаковић, Радмановић),а то су откази, није мимоишло ни Ђорђевића, мада се мора рећи да је са много пажње приступио избору и комуникацији са играчима.

Иначе, прву „корпу” добио је наследник „златног” Светислава Пешића, Душко Вујошевић који на ЕП у Шведској није могао да рачуна на најбоље, па је шаренолики тим Србије и Црне Горе (Вукчевић, Котуровић, Богавац, Авдаловић, Остојић, Дробњак, Ашкрабић, Вујанић, Перовић, Гуровић, Јарић и Стојаковић), освојио шесто место што је био најлошији резултат после 18 година (ЕП Немачка, 7. место). Селектор је најмање био за то крив. Бодирога је паузирао због породичних разлога, а у финишу су се повредили Јарић и Стојаковић.

Проблеме са отказима звезди није имао Жељко Обрадовић, али 2004. на Играма у Атини и годину дана касније на ЕП у Београду репрезентација је доживела фијаско, а селекторов монолог (оптужио неименовану групу играча за непрофесионалност) после елиминације од Француске још у осмини финала, знатно је утицао на каснија збивања.

Већ догодине, на Светском првенству у Јапану (узалуд бачено 500.000 долара за специјалну позивницу), селектор Драган Шакота због многобројних отказа једва је „скрпио” репрезентацију, вероватно најслабију икад (Б. Поповић, Авдаловић, Ракочевић, Трипковић, Мариновић, Јоровић, Раичевић, Илић, Г. Николић, Ашкрабић, Перовић, Миличић), која се вратила кући кад најјачи тимови још нису почели ни да се загревају. Разлог: од репрезентације су се опростили Бодирога, Гуровић, Томашевић, а отказали Јарић, Вујанић, Стојаковић, Радмановић и Дробњак.

Одвајањем Црне Горе од Србије, сужен је ионако мали простор да се направи репрезентација која би могла да игра значајнију улогу на великим такмичењима. У ситуацији када су најтрофејнији стручњаци „жмурели”, деликатног селекторског посла латио се Зоран Славнић и на ЕП 2007. у Шпанију повео чак девет дебитаната, голобрадих момака, уз искусне Гуровића, Јарића и Миличића (Теодосић, Цветковић, Радивојевић, Ерцег, Лабовић, Марковић, Алекасандров, Величковић, Тепић). Одиграли су две одличне утакмице у групи и „за длаку” изгубили од фаворита Русије (освојила злато) и Грчке, али су поражени у директном дуелу за наставак такмичења од Израела. Са Стојаковићем, Крстићем. Ракочевићем, Павловићем, Вујанићем и Радмановићем на које је селектор рачунао, била би то друга прича, а Славнић би вероватно још дуги низ година био на клупи...

После њега, на чело репрезентације вратио се најтрофејнији тренер Душан Ивковић, а у Пољску је одвео чак седам „Славнићевих клинаца” и освојио сребрну медаљу. Међутим, ни једног од најауторитативнијег селектора, на три наредна такмичења није мимоишла коб отказа из најразличитијих разлога (Ерцег, Мачван, Радуљица, Ракочевић, Мицов, Миличић), а осмо место на ЕП (остали без Игара у Лондону) у Литванији 2011. и седмо две године касније у Словенији (једва изборена виза за Светски куп у Шпанији), били су цена...

Александар Ђорђевић има тежак задатак да врати углед наше кошарке, створи тим и асове без којих сан о освајању медаља, сличи мехуру од сапунице. Његово играчко име, амбиција, упорност и вредноћа, уз велики број талентованих момака, добра су почетна позиција. Предстоји мукотрпан и дуготрајан рад и зато јавност не би смела да у Шпанији очекује чуда, ствара притисак. Много важнија је наредна година и Европско првенство на ком ће се вадити визе за Рио де Жанеиро 2016. На Играма наших кошаркаша није било од 2004, прескочили су Пекинг и Лондон. Зато верујмо селектору и пожелимо му срећу. И што мање отказа...

М. С.