Гордо посртање

Да је Србија у лето 2014. године близу дна, изгледа да нема спора. Чак и овлашћени представници владајуће партије отворено говоре о стању нације на тај начин, једино што за то имају јасно објашњење – криви су они пре нас.

Независно од уверљивости тог њиховог објашњења, ова пошаст коју данас доживљавамо није дошла изненада. Посртање Србије започело је доста давно. Вероватно у време када се земља колико-толико опоравила од доласка комуниста и када се средином осамдесетих година осетило да стега ауторитарног режима попушта – време које је за свој успон искористио Слободан Милошевић. Остало је историја, а ту долазимо до главног јунака ове колумне – Оскара Ковача.

Током седамдесетих година прошлог века као професор на Економском факултету Универзитета у Београду био је појам научне изузетности, академске ригорозности, дисциплиноване мисли и јасних закључака. На Факултету преплављеном корифејима марксизма, педагошким методима који су се заснивали на учењу „Капитала” напамет (може ли друкчије) и апостолима претварања вештине у науку (шифра „маркетинг и менаџмент”), Оскар Ковач је био светионик врлине: научне и моралне. Предавао је теме због који је економија наука. Његов уџбеник је био показна вежба јасне мисли и педантности. Полагање испита код њега је било интелектуално задовољство. Уз мали број других, давао је наду да бављење економском науком у Србији није бесмислен посао. Већ средином осамдесетих, међутим, у време када је ушао у владу Бранка Микулића, почело је Ковачево посртање у академском смислу – није било нових научних радова, већ се све свело на стручна саопштења, углавном она која су у вези са његовим послом у (тадашњој) влади.

Дошле су деведесете. И Ковачево сврставање уз Слободана Милошевића. Не само да се од њега више није могло очекивати ништа академски ново, већ је економску науку почео да срозава у политичким расправама у које га је укључио његов шеф. Сећам се његовог аргумента током расправе о (тада) новом уставу: „Градско-грађевинско земљиште мора да буде у државној или друштвеној својини зато што је оно оскудан ресурс.” Професор економије јако добро зна да се наука бави искључиво оскудним ресурсима – то није аргумент да нешто не буде приватно. Међутим, таквим наступима је СПС-у дао призвук партије која окупља елиту (није једини, додуше, одређени део САНУ је то исто урадио) и послао сигнал да ту партију не чине само, да употребним формулацију Боре Чорбе: „Баџа, Биџа и Булиџа”. На тај начин је омогућио даље посртање Србије и њено свођење на наведену тројицу.

Пао је Милошевић, али не и Ковач! Као дисциплиновани војник партије, у прелазној влади у јесен 2000. године прихватио је да буде, ни мање ни више, министар приватизације. Управо човек који је у свим јавним наступима бранио јавну, односно друштвену својину, који је наводио да је транзиција у Србији завршена још шездесетих година, сада је дисциплиновано прихватио задатак који му је дала партија: да приватизује. Крај било каквог интегритета. Има даље, нажалост!

Коначно, са пензијом на Економском факултету Универзитета у Београду, Оскар Ковач је решио да направи нови корак у својој каријери и да се придружи, ником другом до Мићи ректору Јовановићу. И опет је, као у случају Баџе, Биџе и Булиџе, дао неку врсту легитимитета лику достојном стрипа о Алану Форду и групи ТНТ. Велико је финале (засад) извештај о докторату Небојше Стефановића у коме се, између осталог, тај докторат, по својој опреми, (број и карактер фуснота) пореди са докторатом познатог нобеловца Неша. То је, надајмо се, финална деградација човека који је некад давно важио за једног од најстрожих ментора, који није допуштао не плагијат него било какву бесмисленост или непрецизност, који је од кандидата тражио потпуно разумевање материје и допринос економској науци у докторату. Толико о посртању Оскара Ковача.

Због чега је оно битно за Србију? Данашња Србија је лоше место за живот не због Миће Јовановића и њему сличних, не због разних пробисвета који су постали водећи људи у политици, пословном свету, па чак и образовању, већ због тога што им се огроман број иницијално часних и компетентних људи приклонио. Људи попут (некадашњег) Оскара Ковача су ослонци добро уређених друштава. Они, својом памећу, стручношћу, и интегритетом омогућавају да та друштва не скрену у хаос и зачарани круг пропадања. Када такви људи почну да посрћу, са њима посрће и цело друштво. А гордост, као што је давно показао Војислав Лубарда, од кога сам позајмио наслов овог текста, и даље опстаје.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду