Тиха колонизација правосуђа

Српске судије се ових дана жале да се закони дневно мењају, да судије не знају шта примењују и да адвокати нису у стању да прате измене закона. Тврде да у оваквим условима судије и тужиоци немају квалитетну континуирану обуку.

Није квалитетна обука судија главни проблем неконтролисане поплаве закона. Шта да каже грађанин за кога, још од римског права, важи начело да „непознавање закона шкоди”? Како да грађани знају законе ако ни судије не знају шта примењују?

Приче о реформи правосуђа у Србији све више личе на сценарио кроз који пролази Босна и Херцеговинa последњих десет година: држави се намећу законодавни модели, а онда се преко мноштва донаторских пројеката домаће судије обучавају да спроводе ,,наметнуте” законе. Разлика је само у томе што су високи представници у БиХ имали овлашћење да директно намећу законе, док се у Србији то ради на дискретан начин политичким каналима.

Међутим, искуство нас учи да нормативно насиље није реформа која води ка ефикасном правосуђу. Напротив! Оно доноси немерљиву штету домаћем правосуђу. Прво, наметањем законодавних модела све више се дезоријентише и онако неефикасно и споро правосуђе. Колико-толико кохерентан систем позитивног права све више се растаче наметнутим законима, што судијама ствара огромне проблеме у примени права. Грађани, којима се обећавало независно и ефикасно правосуђе, све више губе поверење у судски систем и владавину права. На другој страни, међународни донатори кроз неосмишљене и некоординиране пројекте едукације домаћих судија потпуно паралишу домаћу правничку памет. Судије су сведене на полазнике свакојаких курсева које им држе „правни експерти” из последњег ешeлона међународне бирократије. Пројекте нису пратиле анализе система, није било расправа унутар професионалне заједнице, није било дијалога између законодавне, извршне и судске власти. Домаће врхунске правне стручњаке није имао ко да укључи у реформу правосуђа. Невидљиви демијург вукао је конце реформе вођен искључиво политичким циљевима.

Ова својеврсна колонизација правосуђа одвијала се у БиХ с невероватном лакоћом. Министарства правде су у старту искључена из свих пројеката реформе како би се, тобоже, сачувала независност правосуђа. Најбоље судије су увучене у донаторске пројекте олако верујући да је све што доносе донатори помоћ и подршка домаћем правосуђу. Мноштво регионалних и међународних семинара, конференција и округлих столова на које су позивани само их је одвајало од редовног посла и стварало лажну представу о реформи и властитом значају. Тако је независно правосуђе тихо прешло у руке међународне заједнице.

Србија не би смела да реформу правосуђа препусти странцима. Подршка и помоћ међународних донатора је добродошла, али стратегија и пројекти реформе морају бити производ домаће правне памети. Грађанима Србије нису потребни непримењиви закони. Србији треба свеобухватна реформа сектора правде у којој ће се знати приоритети. На том послу требало би да буду ангажовани домаћи правни експерти и домаће судије. Само они знају како систем функционише, где су проблеми и на који начин се могу у ходу ефикасно отклањати. Тек ако судије буду укључене у процесе израде закона, биће у могућности и да осмисле најбоље пројекте властите континуиране едукације. Једино тако ће бити могуће доћи до примењивог законодавства, владавине закона и поверења у правосуђе.

Реформа правосуђа не би смела игнорисати јавни дијалог, улогу законодавца и допринос судијске професије. А чини се да је њихова улога у реформи постала прост привид.

Судија Суда БиХ, први председник Високог судског и тужилачког савета БиХ