Пребирање по ризници Стивија Вондера

Специјално за „Политику”

Ротердам – Стиви Вондер припада малој групи великана савремене музике који сваком концерту приступају као новом, непоновљивом доживљају, носећи неизвесност и узбуђење којих се давно одрекао високи шоу-бизнис. Међу таквима спадају само још Боб Дилан, Принс, Елвис Костело, Нил Јанг и Том Вејтс.

Други Вондеров наступ на фестивалу „North Sea Jazz” у Ротердаму, десио се тачно четири године након што је решавао тежак задатак – како да „утеши” своје домаћине после изгубљеног финала Светског купа у фудбалу. И сада се потрефило да наступа током и после утакмице коју је играла репрезентација Холандије са Бразилом, када је освојила треће место на Мундијалу.

Сала је била иста, као и неописива гужва – у „Нилу” се сјатио сав свет из осталих 12 фестивалских сала, или око 20.000 људи. Вондер је отворио концерт енергичном обрадом прастарог ритам и блуз хита Марвина Геја „How Sweet It Is (To Be Loved by You)” – одмах размењујући љубав са окупљенима, али и градећи добро расположење у игривом ритму. Чудно, трајала је скоро 15 минута, а нису много краће биле ни наредне „Master Blaster (Jammin')” и „Higher Ground”, као и симпатична обрада „Day Tripper” четворке „Битлси”. Тада је потрошио већ 45 минута, од најављених 75 минута наступа. Истина, закувао је одличну атмосферу, али помисао на преосталих пола сата концерта призивала је страх у публици да ће јој овог пута остати дужан.

А онда је кренуло озбиљно! У почаст џез манифестацији на којој је наступао, коментаришући како је привилегован што џезери обрађују његове песме, поклонио је публици „You’ve Got It Bad Girl”, заборављени бисер са албума „Talking Book”, средњак необичних хармонија и опуштајуће атмосфере. Даље је уследио блок балада: „You and I (We Can Conquer the World)”, „Ribbon In The Sky” и „Overjoyed”, током којих је публика коначно могла да ужива и у оним суптилнијим аспектима Стивијевог генија. Дубина емоција, филигранска лирика, изражајност и убедљивост. Небески вокал, када из неких средњих лага полети у високе. Нежна разлагања клавира и цвркут усне хармонике.

А онда је пукло! Када је посетиоце натопио сентиментом, уз латино ритам „Don’t You Worry ’bout a Thing” поново је кренула журка. Џез укуси „Sir Duke” и „I Wish” имали су посебну тежину на овом месту, са сећањем на Бејзија, Сачма, Елу и Елингтона. Публика је сарађивала са Стивијем Вондером у потпуности, певајући не само рефрен, већ и дувачке деонице прве, односно бас линију друге песме. Овај блок је завршио колективни хор за „Signed, Sealed, Delivered (I’m Yours)”, а планирано време наступа је већ 15 минута било пробијено.

Али је Стиви публику, као некад Слај Стон, одвео још више. Уследило је време за мали политички говор – о једнакости међу људима, расним предрасудама, људским слободама... Очекивано, то је био увод у „Living For the City”, а неочекивано – прилика да прозове гошћу, певачицу Џош Стоун која је пре њега наступала на истој сцени. Бела као млеко, са бескрајно светлом плавом дугом косом, Стоунова се Вондеру визуелно нашла као најбоља партнерка да упути жељену поруку. Али и музички – загрлила је великог узора, па са љубављу која јој је изгарала из очију обојила песму колоратурним удвајањима и бритким репликама. Нови симболи овог сусрета одзвонили су даље у тоновима „Ebony and Ivory” и „It’s Wrong (Apartheid)”.

„Ништа није боље данас у Америци него када су ове песме написане. Знам да је тако и код вас”, рекао је Стиви Вондер посетиоцима.

У финални део увео је публику ватреним солом на удараљкама, у пару са перкусионистом из оркестра. Љубав је ипак једна од основних порука Вондера и њој је посетио извођење песме „Part-Time Lover” и један стих и рефрен хита „I Just Called To Say I Love You”. Али, као што је и почео, завршио је у груву ритма и блуза, наравно са „Superstition”. Поново уз Хонеров чувени клавинет, са истим оним звуком којим је заразио музички свет пре више од четрдесет година.

И шта ће му онда нове песме? Аутор који је толико тога величанственог написао и оставио другима да у тој музици откривају нова значења, данас, у својој 64. (ко је помислио на „Битлсе”?, прим. аут.), може мирно да пребира по својој ризници, благодарећи нас музиком коју вероватно певају анђели у рају.

Војислав Пантић