На туђој трешњи

Нека не замери господин Мирослав Лазански што му се мешам у посао. Ипак, не мислим да сам на туђој трешњи ако се – као сваки просечaн Србин (који се у све разуме) – после 100 година од почетка Великог рата здраворазумски запитам: куда то иде Србија? шта ће у времену које долази остати од српског националног питања? колико је оно после сто година од Сарајевског атентата решено? која је граница нашег штетовања и узмицања? како ће и где живети младе и будуће генерације Срба, којих је све мање? шта ће се догодити са Балканом и Србијом која демографски изумире – док се на Косову и Метохији сваке године 20.000 више рађа него што умире? Ако је постављање оваквих питања назадно у односу на проевропска демократска начела која пропагирају грађанско друштво уместо националних држава – онда затражимо одговор на конкретније питање: шта се то ових дана, у другој деценији 21. века, догађа у окружењу поткресане Србије?

Док шаље своје ратне бродове у Неум, какву поруку шаље и коме прети турски премијер Ердоган када каже да ће онај ко пипне једног Бошњака имати посла са сто милиона Турака? Можда Словенцима и Хрватима? Правимо ли се ми то да не чујемо како звецка оружје уз међаке земље на коју још имамо тапије? Земље која разорена катастрофалним поплавама и задужена до гуше грца, посрће, тумара – од немила до недрага. Па наш млади и високи премијер не стиже да пресвуче одело на путу од Берлина до Париза, да би убрзо затим отишао Путину и Медведеву на праг. Да им у лице скреше – да ми одосмо у Европску унију. Јер ће Европска унија бити гарант наше државности и нотар нашег националног интегритета. Где год да оде, као под командом наши медији славодобитно извештавају да сви падају на теме када чују и виде нашег премијера – који би у солидном кошаркашком тиму могао да игра макар бека. И готово свака његова посета добија епитет – историјске. Уз жаљење што без царине на руско тржиште не можемо да извозимо аутомобиле из Крагујевца, признајем – једино што ми беспоговорно импонује јесте то што председника српске владе сви светски моћници морају да гледају из доњег ракурса нагоре. Макар то. А ни то није мало. Чак и онижи а велики Владимир, чија се посета усхићено најављује за 20. октобар, у славу пре 70 година каћушама ослобођеног Београда. Због чега у Субнору већ пеглају одела, а председник Николић гланца ордење.

Без обзира на то што му понешто и замерам, уистину не мислим да би боље било да се на месту Вучића налази наш прослављени кошаркаш Владе Дивац. Иако ми је пријатељ. Тек он би са собом морао да носи и хоклицу. Или да га, кад се рукује с председником Француске, на пример, као на снимању филма – укопавају до колена.

У целом свету се најчешће пева од радости. Код Срба је то могуће и од муке. Не желим никога да увредим, али узмимо да имам потребу да се нашалим – од муке. Од бриге и надолазеће неизвесности. Од питања које данас поставља сваки српски домаћин који има децу и унуке. Куда идемо и шта ће нам донети надолазећа јесен? Хоће ли школе у септембру бити отворене? Чиме ћемо платити учитеље и професоре? Хоће ли нам очеви и мајке примити пензије? Како ћемо се грејати наредне зиме? Кад нам, не дај боже, пулс скочи на преко 120, а срце почне да прескаче и мандрља као трошни воденички камен – ко ће нам га вратити у синусни ритам? Или да мирно сачекамо смрт? Кад нам се живот држи на танком концу – у коју болницу ћемо лећи, ко ће нас оперисати и лечити? Хоће ли збиља криминалци којима је то посао, али и гладни људи који немају никаквог избора у по бела дана упадати у наше куће и отимати нам хлеб и дечје касице? Да ли су људи којима смо дали мандат кадри и меродавни да заступају наше право на живот и национални опстанак у најделикатнијим годинама и деценијама за српски народ?

Могу ли сами? Умеју ли? У њихове најбоље намере не сумњам, али, признајем – црв ме једе.

Имамо ли ми и они макар једног искреног пријатеља у свету, на којег се без страха да ће се измакнути можемо ослонити? Или је неумесно оваква питања постављати у летњој разбибризи? Док су нам деца код бабе у селу, док су нам рачуни за струју пристојно мањи јер су нам укључени само фрижидер, телевизор и једна клима – баш кад мора. Можда да сачекамо јесен? Кад ђаци пођу у школу. Кад стигну најављена и неминовна поскупљења струје и угља. Када са државног буџета скинемо и препустимо улици и сналажењу више од 150.000 радника пропалих и опљачканих фабрика, којима годинама, радили не радили, исплаћујемо социјалну помоћ, то јест минималце. Помножено с најмање три члана домаћинства – то је пола милиона људи.

Или је било боље да сам у овом тексту писао о култури која тавори? О фризури министра Тасовца? О неком од сијасет тзв. филмских фестивала у Србији који приказују један и по филм из нове националне продукције? О традиционалним позоришним смотрама које се гасе јер више нема пара ни за пљескавицу од десет с луком за госте и учеснике? Волим сваку добру музику – али најмање ону која се свира и пева на Егзиту. Ипак, импонује енергија – спој музике, покрета и младости – која идентификује овај традиционални догађај po европском моделу у Новом Саду. О логоровању, децибелима, о „кока-коли” са помало „траве” на Петроварадинској тврђави – да сам писао, боље би ми било.

Али, ако питам то што сам питао – не значи да сам против. Боље да питам него да вадим тазе матичне листове и уверења о држављанству за пород. Да не чувам децу моје деце док она џеџе испред страних амбасада. Боље да не фотографишем своје унуке као да ће нејаки и мали да ваде личне карте. Да не гутам бенседине док им уместо првог зрна крушке караманке коју је посадио мој отац а њихов прадеда трпам пасоше у руке и купујем авио-карте у једном правцу. Па, кад они са својим родитељима одлете у небо, негде према Скандинавији, Канади или Америци – да останем као пањ на сурчинском аеродрому и бленем у беличасти траг авиона на ведром небу Србије. Чемеран – баш као и она.