Шпијуни су свуда око нас

Једино могуће правило у каналима глобалне шпијунаже могло би да буде да правила нема – шпијунира свако свакога, а кад се једном уђе у простор борбе за информацију, етичке норме остају испред врата. Посебно девијантно, али због тога ништа мање уобичајено, јесте ухођење под окриљем закона, углавном вешто упаковано у еуфемизме о борби за очување безбедности нације.

„Не каже се без разлога да је шпијунажа други најстарији занат на свету. Због тога сви писани споразуми о међусобном неприслушкивању једноставно немају много смисла”, указује на правила игре некадашњи шеф ЦИА за Европу Ралф Муат-Ларсен.

У рововској бици за информације концепт пријатеља и савезника не игра никакву улогу. Када су, захваљујући узбуњивачима, откривене чудовишне размере америчке машинерије за надгледање података, у први мах је изгледало да ипак постоји ексклузивни клуб унутар којег владају посебна џентлменска правила. Немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд отворено су затражили улазницу у клуб одабраних или макар потписивање сличног споразума о нешпијунирању са САД.

Све је, међутим, било само оптичка варка, што није редак трик у овој тајанственој игри. Почетком године Барак Обама је на конференцији за новинаре на травњаку Беле куће свом госту Франсоа Оланду отворено рекао да САД немају споразум о нешпијунирању ни са једном земљом у свету, „ни са Великом Британијом, ни са ким другим”.

Нешто слично поручила је и бивша државна секретарка Хилари Клинтон када је пре неколико дана новинару „Шпигла” рекла да „САД никада не би могле да уђу у споразум о неприслушкивању ни са једном земљом – ни са вама, ни са Британијом, ни са Канадом”.

Сразмере овог феномена још су веће него што су то Обама и Клинтонова узгред натукнули. Не само да ником не пада на памет да демонтира глобалне структуре за прикупљање података, него је један део контраобавештајне машинерије стављен у погон и код куће – против сопствених грађана.

За узбуњиваче који су се усудили да о томе говоре спремно је оштро сечиво контроверзног Закона о шпијунирању из 1917. У прве 92 године постојања овај закон је у Америци употребљен свега три пута за гоњење оних који су одавали поверљиве информације, да би само у току првог Обаминог мандата био активиран чак шест пута. Критичари упозоравају да овај својеврсни лов на вештице већ озбиљно нарушава тековине Првог амандмана америчког Устава (оног о слободи говора) јер утиче на рад новинара који се сумњиче да угрожавају националну безбедност док раде свој посао. То је „квака” коју администрација користи за поделу на новинаре и оне који то нису. Амерички државни тужилац Ерик Холдер изјавио је да „док год је на овом положају ниједан репортер неће отићи у затвор због тога што је радио свој посао”.Оснивач „Викиликса” Џулијан Асанж сматра да ова Холдерова изјава само потврђује тезу да за Вашингтон постоји легитимно и нелегитимно новинарство. „Очигледно Стејт департмент има такву политику да неће да призна ’Викиликс’ као медијску организацију јер би се тиме активирала њихова обећања да неће судски гонити новинаре.”

За време Обаминог боравка у Белој кући седам особа је процесуирано на основу Закона о шпијунирању, али не због шпијунаже у традиционалном смислу речи, већ због задржавања поверљивих информација и њиховог одавања медијима. Први се на удару нашао некадашњи агент ЦИА Џефри Александер Стерлинг, због „недозвољеног одавања информација о националној одбрани” новинару „Њујорк тајмса”. Слични примери се нижу, али глобалне рефлекторепрви је привукао случај Челси (некада Бредлија) Менинг. Због достављања депеша Стејт департмента „Викиликсу” Менинг је осуђен на 35 година затвора и постао је пример свима који би и помислили да нешто слично учине. Стога не чуди неповерење узбуњивача Едварда Сноудена према позивима државног секретара Џона Керија и његове претходнице Хилари Клинтон да се врати у САД и суочи са фер суђењем због тога што је обелоданио постојање свеобухватног програма америчког надзирања, како непријатеља тако и пријатеља.

Наду ипак донекле улива скорашња изјава комесарке УН за људска права Нави Пилај да САД треба да прекину кривично гоњење одбеглог узбуњивача јер су његова открића била у ширем друштвеном интересу.

Информација је моћ, а у ери дигиталних технологија њихова циркулација је по природи ствари неупоредиво више изложена нежељеним гледаоцима и слушаоцима.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------------------

Шта је хуминт

Бујање техника за прикупљање информација условило је и развој целе једне орвеловске лексичке мреже у коју се хватају појединци и организације. У шпијунском жаргону енглеског говорног подручја нијансираност прикупљања података различитим методама наглашава се додавањем суфикса -инт (intelligence) на одређене речи.

Тако се иза термина sigint (signalsintelligence) крију информације прикупљене пресретањем електронских сигнала и комуникација, док humint (humanintelligence) значи да се до података дошло из људских а не електронских извора. Бизарношћу се посебно истиче кованица loveint, под којом се подразумевају љубавна интересовања „предмета обраде”.

-----------------------------------------------------------

Страх од закона у Британији и Аустралији

Открића Едварда Сноудена нису на светлост дана изнела само активности америчке Националне безбедносне агенције (НСА) него и њеног британског пандана, Владине агенције за комуникације. Запрепашћење је изазвао податак да острвска агенција не оклева да поверљиве податке који се тичу британских грађана проследи колегама аналитичарима с оне стране Атлантика. Надгледање се спроводи свуда, често чак и ван владиног налога. Процењује се да у Британији на јавним местима има око шест милиона камера за надгледање, што представља око једне камере на 11 Британаца.

У тамошњем парламенту ових дана се агитује за закон о надгледању и задржавању података, који је већ наишао на критике заштитника права грађана. Кроз Доњи дом је већ прошао, а очекује се да не буде много заустављан ни у Дому лордова. Сатирични острвски медији оцењују да ће овај закон, када ступи на снагу, „дословце омогућити премијеру Дејвиду Камерону да вам уђе у спаваћу собу”.

Нешто слично ваља се иза брега и у Аустралији, где се спрема доношење закона на чијем ће се удару, између осталих, наћи и новинари који извештавају о програму надгледања. Државни тужилац Џорџ Брендиш представио је нацрт закона по којем би озбиљан преступ могло да постане откривање информација које могу да „утичу на спровођење специјалних обавештајних операција”, попут оних које спроводи Аустралијска безбедносно-информативна организација (АСИО).