Вештине освајања и покоравања

Специјално за „Политику”

Рио де Жанеиро – Коначно је Светско првенство 2014. прешло у ризницу сећања љубитеља фудбала. Не само њих, већ и свих које једноставно понесе талас наелектрисане атмосфере великих спортских догађаја. Свих који желе да буду део масе окупљене око истих сцена, узбуђујући се, радујући се и патећи у дивовској борби за исти симболични циљ. У случају фудбала: да лопта пређе преко гол линије. Што би песник рекао, „Не можемо да оптужимо за примитивизам оне који су задовољни таквим идеалом”.

Да парафразирамо истог песника, Бразилца Карлоса де Андрадеа, неко би пожелео да Светско првенство опише у стилу Хомера: „Кад лаконоги Арјел Робен јурну са жељеном лоптом, верном његовој левој сандали, тад немилосрдни Хавијер Маскерано крену његовим трагом и клизајући тамно зеленом травом успе да скрене крилати балон на праведном путу ка аргентинском голу”.

Или: „Дах стаде на старој Маракани високих белих кула, док се окретни Лионел Меси, кратких а стамених ногу, пробијао ка вратима големоруког Мануела Нојера, али богиња Атина, прерушена у нежни дах ветра, одува лопту неколико педаља даље од белог правоугла”.

Или, драматичније: „Још бразилски камп оплакиваше пад драгог ратника Нејмара, описан хиљаду пута кроз жамор осушених грла, кад стиже знак за битку са теутонском војском, која рашири кугу и помор међу потлаченим земљацима божанског Пелеа...”

Шампионат гостољубивости

Хомера више нема, а фудбалом влада технички језик, који није одевен у епске легенде, већ покушава да рационализује и евентуално украси утиске које преноси и понавља телевизија. Па, ипак, једна античка вредност описује више од свега дух Светског првенства у Бразилу: гостољубивост. Према истраживању дневног листа „Фоља” из Сао Паула, једног од најцењенијих у држави, 95 одсто страних испитаника оценило је гостопримство у Бразилу као одлично или добро, 4 одсто као уобичајено, а само 1 одсто као лоше. И организација је добила врло добре оцене: за 83 одсто упитаних била је одлична, за 12 одсто прихватљива, а за свега 3 одсто – слаба. Врло је занимљив био одговор на питање „Да ли бисте желели да живите овде?”. Чак 69 одсто је одговорило „Да”, при чему је 61 одсто испитаника било први пут у Бразилу.

Други повољно оцењени аспекти су квалитет јавног транспорта до стадиона (добар или одличан за 76 одсто) и безбедност и удобност стадиона (добра или одлична за 92 одсто). Није, ипак, све хваљено. Значајан број туриста се жалио на високе цене (за 29 одсто то је било лоше или очајно), 18 одсто се жалило на сиромаштво и социјалне разлике, а 16 одсто се није осећало безбедно.

Испитано је 2.209 странаца из 60 земаља, између 1. и 11. јула. Према информацијама Министарства туризма, око милион гостију из 203 државе дошло је да види Светско првенство.

Поштовање према пораженима

На овом „шампионату за све”, како сам га већ раније назвао, где су репрезентације бивале „присвојене” у локалним заједницама, а њихови фудбалери дочекани као хероји, Немци су знали да живе пуним животом, у ритму тренутка. Писали смо како су од почетка тежили да се интегришу у друштвени живот око своје базе, у селу Санто Андре, у округу Санта Круз Кабралија, у држави Баија.

Да одмах разјаснимо најболније питање. Ни историјски потоп Бразила од 7:1 у полуфиналу, тог заувек кобног 8. јула, није умањио наклоност домаће публике према овом тиму Немачке. Бразилци су аплаузом испратили аутобус са тимом победника. Дан касније, Лукас Подолски, кога су овде током 40 дана присвојили више од других Немаца, затражио је на друштвеним мрежама, на прихватљивом португалском, поштовање за поражене „жуте мајице”, речима да „фудбал дугује много Бразилу који је био и увек ће бити земља фудбала”...

Осим речи и гестова саосећања, Немци су своје поштовање исказали и конкретним потезима. Поклонили су 10.000 евра амбуланти у Санто Андреу, почели изградњу школе у том селу, посадили траву на малом фудбалском терену за децу...

Зато није чудо да је у финалу на Маракани, 13. јула, немачки тим имао подршку већине бразилских навијача. Томе је, наравно, допринело и беспоштедно историјско ривалство Бразила и Аргентине. Тачно је и да старе кавге није успело да изглади готово 100.000 Аргентинаца који су тога дана окупирали Рио де Жанеиро, већином без карата за утакмицу. На Копакабани, где су дупке испунили места за празнично окупљање навијача, многи „портењоси” су све време певали подругљиви рефрен „Бразил, кажи ми шта осећаш?”. У том рефрену је скривена игра речи које у шпанском звуче врло слично: сиенте (осећати) и сиете (седам)...

Није им више било смешно када је млади Марио Геце дао једини гол за Немачку на самом крају финалне утакмице, дочекан искреном радошћу Бразилаца на Маракани... На помолу су били први знаци туче навијача, али је полиција брзо уклонила завађене.

Одисејева стратегија

Почео сам подсећањем на Хомера и Грке, са њиховом традицијом гостољубивости, сматрајући прикладним да завршим поглављем о повратку Одисеја у Итаку. Без тријумфа и ароганције, окружен опрезом, лукавством и дипломатијом, краљ Одисеј се враћа после 20 година од поласка у освајање Троје, прерушен у просјака. Не представља се одмах својој жени Пенелопи, окупираној просцима. Тражи само оно што му је зајамчено обичајима – склониште. Прво прилази најпоузданијим чуварима својих осећања: остарелом оцу Лаерту, свињару Еумеју, па сину Телемаху. Тек када се у дугим разговорима уверио у верност Пенелопе и схватио ситуацију, Одисеј открива свој идентитет и саопштава планове.

Можемо рећи да су Немци, у походу на титулу, били лукави и свесни закона гостопримства који захтева пропорационалну пажњу гостију за љубазност коју добијају, а пре свега – поштовање ка домаћину. Нису се понашали као краљеви после првих излива гостопримства и поштовања; понизно су тражили своје место узвраћајући што више могу, тежили да учествују у животу заједнице, чак и да вежбајући португалски (на растанку су снимили филм са изјавама чланова експедиције, укључујући тренера Јоакима Лева, на португалском).

Процењујући све околности на путу Немачке до титуле (невероватно слаб отпор Португалије, Француске и посебно Бразила; изједначење у последњим минутима против Гане), могли бисмо да закључимо да су имали много среће да физички спремни уђу у финале са Аргентином.

Међутим, могли бисмо ту срећу да назовемо и заштитом богова. Чак и да окривимо дах богиње Атине за скренуту путању лопте обично прецизног и неумољивог Лионела Месија, лопте која је могла да измени ток финалне утакмице...

Маркос Роланд

Сутра: После дебакла у земљи фудбала