После дебакла у земљи фудбала

Специјално за „Политику”

Рио де Жанеиро – Чудан, невероватан пораз од 7:1 од Немачке у полуфиналу Светског првенства оставио је за собом неверицу и тугу у нашој земљи. Како петоструки шампион света да доживи најтежи пораз у историји полуфиналних сусрета? Прво поређење се намеће као иронија историје: трагични „Мараканацо” 1950. Пре тог кобног финала, Бразил је у полуфиналу прегазио Шпанију са 6:1, пред више од 150.000 гледалаца који су еуфорично певали популарну песму „Борба с биковима у Мадриду”, а утакмицу раније на сличан начин поразио Шведску са 7:2. Била је то незаборавна генерација великих играча, предвођена сјајним Зизињом, за многе највећим иза Пелеа.

Међутим, Бразил је изгубио у финалу од Уругваја са 2:1, када му је био довољан нерешен резултат за титулу. Најгласнија ћутња у историји фудбала, паралишући 200.000 гледалаца на Маракани, почела је 11 минута пре краја и добила размере националне трагедије. Због те „трагедије”, Зизињо није добио заслужену славу, а неки играчи су посебно оцрњени. Голман Барбоса је до краја живота патио, носећи на лицу ознаку „крив”.

Рехабилитација уклете генерације

Када је 1994. несрећни Барбоса покушао да посети камп националне репрезентације у Рију, заустављен је на улазу. Садашњи помоћник главног тренера Карлос Алберто Пареира наредио је да се играчи не подсећају на ружну прошлост.

Ако постоји утеха за пораз од 7:1 у полуфиналу, то је исправљање неправде према генерацији 1950, која је у финалу изгубила сасвим прихватљивим резултатом од врло неугодног противника. Као да је голман Барбоса коначно вратио у терен ту каприциозну лопту која се кретала ка њему у 79. минуту ондашњег финала.

А, господин Пареира, сада званично технички координатор тима, а у реалности само помоћник Луиза Фелипеа Сколарија, сноси велику одговорност за овогодишњи притисак на раменима неискусног тима, увећан његовим свечарским и мегаломанским изјавама. Пре само два месеца је говорио да Бразил има „супер” тим, у чијим рукама већ види победнички пехар. Нешто необјашњиво и апсурдно у најјачој конкуренцији.

Другом приликом, говорећи о немирима у Бразилу против организације Светског првенства, Пареира је изјавио да Бразилска фудбалска конфедерација (ЦБФ) представља „радни Бразил“, за разлику од неспособних политичара који воде земљу, те да нема ништа с немирима. Међутим, ЦБФ је потпуно дискредитован у очима Бразилаца, који знају за ноторну корупцију у тој организацији, особито у борби за положаје.

Ту извлачимо другу позитивну поуку од тешког пораза, јер су конзервативни медији због октобарских председничких избора надувавали причу да ће све осим игре на терену да буде неуспех. Десило се управо супротно: сама манифестација, организација и гостопримство Бразилу били су велики успех, а игра – дебакл. Резултатима анкете листа „Фоља”, о којима смо писали, можемо додати и ону Би-Би-Сија, по којој је за 39 одсто испитаника ово било најбоље светско првенство у историји. Бразилски фудбал је изгубио, али Бразилци су добили и остаје им нада да ће се репрезентација вратити на врх једног дана, без корумпираних директора и арогантних координатора.

Први корак ка томе требало је да буде отпуштање Пареире, али већ његов наследник, бивши голман репрезентације Жилмар Риналди, изазиве сумње досадашњим акцијама у улози менаџера.

Потребне су структурне промене, а најпре их можемо очекивати од државног руководства, које је Пареира назвао „нерадним Бразилом”. Председница Дилма Русеф је већ указала на лошу организацију бразилског фудбала, нехумани распоред утакмица и финансијску неодговорност клупских управа. Ред који би желела да уведе подсећа на промене у Немачкој, уведене без политичких интервенција, после неуспеха на „Еуру 2000”.

Шта се збивало на терену

Ни у једном тренутку бразилски тим ове године није досегао ниво са прошлогодишњег Купа конфедерација, без обзира на чињеницу да је сада имао далеко јаче противнике. Данијел Алвес, Паулињо и посебно Фред, играли су лоше већ у припремним мечевима са Панамом и Србијом.

Постојале су добре замене за Алвеса (Мајикон) и Паулиња (Фернандињо), али ту се појавио један од кључних проблема: неодлучност Сколарија да брзо реагује. Не знам шта је могло да се догоди тренеру светских првака из 2002, полуфиналисти светског првенства и финалисти европског са Португалијом, који је прошле године донео бразилском тиму подршку навијача и сигурност тима. У ствари, само против Колумбије је извршио те две очекиване измене и екипа је одиграла своје најбоље полувреме.

Две ствари су тешко погоршале ситуацију пре меч са Немачком: одсуство Тијага Силве и тешка повреда Нејмара. У претходним утакмицама главни план напада Бразила је била „директна линија”, од Тијага Силве и Давида Луиза, уз повремене брзе контранападе. У оба случаја, само је Нејмар био способан да искористи примљену лопту у нападу и ту се отворио проблем „зависности од Нејмара”, који су критичари најављивали.

На конференцији после претешког пораза, Сколари је главни проблем видео у необјашњивом „слому” током шест минута када су примљена четири гола. Не могу да прихватим Сколаријеву теорију слома, али ни да прихватим пораз од 7:1 као нормалан. Један од објективних разлога очајне игре су ретке и слабе колективне припреме. Невероватно је да нови играчи за меч са Немачком нису одиграли заједнички тренинг са тимом уочи утакмице!

Ни то, међутим, није довољно објашњење за чудесних 7:1. Превелики притисак очекивања? Тога је свакако било, чак и са званичним натписом на аутобусу тима: „Спремни за шесту титулу”. Остају претпоставке. На пример, изгледа да је депресија у тиму прерасла у неодговорну еуфорију када су играчи најављивали да ће свакако победити и донети поклон Нејмару. Као да су заборавили да имају противника, и то најтежег, потпуно су распустили одбрану. Онда је одједном еуфорија прешла у парализу, посебно Сколарија и Пареире, који су све посматрали ћутке и прекрштених руку.

Живот иде даље

Убрзо после дебакла, лист „Фоља” је закључио да је атмосфера на улицама сасвим другачија од неконтролисаног плача и туговања после финала 1950. У боемском кварту Савасију све је функционисало нормално, људи су причали, смејали се и пили своје пиво.

Два дана после финала, председница Дилма Русеф је учествовала у историјском скупу земаља Брикса. Договор Бразила, Русије, Кине, Индије и Јужне Африке оцењен је и на Западу као историјски, а „Финаншел Тајмс” је закључио: „Запањујући приказ промене светског економског поретка”.

У Рио де Жанеиру почињу припреме за следећи велики изазов: Олимпијске игре 2016. Цео град је у покрету и плановима.

У суштини „нерадни Бразил” (по Пареири) се окреће будућности. У октобру нас чекају председнички избори, на којима се Дилма Русеф судара са противницима Светског првенства у фудбалу. Бивши председник Лула да Силва сигурно ће јој помоћи...

У међувремену, „радни Бразил”, којег предводи Жозе Марија Марин, стари политичар повезан са временом војне диктатуре 1964-85, наставља са старим решењима. Уместо Сколарија желе да доведе Дунгу, играча из шампионског тима 1994, и тренера 2010. Фудбалска организација остаје окренута прошлости. До када?