Федералисти и конфедералисти у ЕУ

Неуспели избор председника и високог комесара за спољне послове и безбедност због подељености у ЕУ потврдили су да идилична представа о хармоничном функционисању Уније, која се већ годинама пројектује, не одговара фактичком стању. Поделесу најављене различитим приступима у решавању кризе у еврозони после 2008, резултатима мајских избора за институције ЕУ, разликама поводом избора кандидата за председника Комисије ЕУ, разликама у приступу украјинској кризи, односом према Русији, „Јужном току”.

Код приступа решавању кризе у еврозони била су присутна два прилаза: немачки, са захтевом за финансијску дисциплину и стезање каиша, и француско-медитерански, са акцентом на социјалу и солидарност. Мајске изборе за Европски парламент обележили су лошији резултати водећих народњака и социјалиста (изгубили по шездесетак посланика) и значајан продор евроскептика са 140 посланика. Избор председника Комисије ЕУ одвијао се у директној конфронтацији две групе земаља, при чему је нови председник Жан Клод Јункер први пут изабран већинским изјашњавањем. Украјинска криза отворила је питање проширења на Исток, односа ЕУ са Русијом и САД, имајући у виду уже геополитичке и економско-стратешке интересе Уније и појединих важних чланица у њој. Ово се видело и на примеру изградње „Јужног тока”, који је поделио ЕУ на бази залагања за принципијелан приступ и конкретан интерес.

Дакле, куда иде ЕУ? Основу за груби одговор дао је сам новоизабрани председник Комисије (владе) ЕУ Јункер. Био је веома прецизан када је рекао да ће његов петогодишњи мандат бити генерално концентрисан на сређивање стања у ЕУ, што је илустровао и ставом да у том мандату неће бити пријема нових чланица. Према разликама у ЕУ које су се до сада манифестовале, главно питање на политичком плану биће садржај и обим даљих институционалних реформи. Поједностављено, то ће бити борба између федералиста, које оличава сам Јункер и група чланица на челу с Немачком, и конфедералиста, које оличава ВеликаБританија и група земаља која се залаже за заустављање процеса интеграција јачањем институција ЕУ. Треба подсетити да је британски премијер Камерон још 2013, кад је влада дала сагласност да се одржи референдум о статусу ВеликеБританије у ЕУ, изнео ставове своје владе о институционалним реформама у ЕУ у више тачака, међу којима је и она о захтеву за јачање надлежности националних парламената на рачун Европског парламента.

Нови моменат је јачање улоге евроскептика, тако да ће у даљој политичкој и законодавној сфери у ЕУ бити потребно знатно више усаглашавања и политичке комбинаторике. Важно политичко питање биће и будућа стратегија у спољној и безбедносној политици, где је степен интеграција најмање напредовао. Повод је, наравно, Украјина, која је отворила нека питања у вези с потребом преиспитивања стратегије проширења ЕУ на исток, имајући у виду неуспех концепта Источно партнерство и самита ЕУ у Виљнусу октобра 2013, из чега је и настала украјинска криза.

На економском плану треба очекивати консолидацију ЕУ на основама стратегије коју је креирала Немачка у процесу решавања кризе у еврозони и чији је извршилац био тим у коме је важну улогу имао и сам Јункер. У средишту ове стратегије су одговарајуће институционалне реформе на фискалном плану, тј.ка фискалној унији као противтежи постојећој монетарној унији. И овде су већ изражени отпори конфедералиста против даљих одрицања од суверенитета.

Међу економским темама веома је важно и окончање преговора ради закључења споразума о слободној трговини између САД и ЕУ 2015, који ће одредити суштински однос САД–ЕУ као партнерски или с наставком доминације Сједињених Америчких Држава.